Или; ако је вурда заштитни знак Бабушнице, да ли онда „луди“ Милић од Мачве треба да буде заштитни знак свих Срба ма где се они налазили?
Е, сад ме само још питајте; шта је вурда? Не знам ни сам како да вам то објасним! То је нешто најсличније киселом млеку, а како се постиже њена густина, е, то је тајна! То би знао да вам објасни Неша Травка из Ниша који је био председник жирија на Вурдијади у Бабушници. Елем, вурда се прави само у југоисточној Србији, па је и природно што су се у Бабушници сетили да, већ, годинама одржавају Вурдијаду, као што у Белој Паланци одржавају Баницијаду сваке године уочи Преображења.
И Вурдијада и Баницијада буду, и те како, посећене, дође, бре, „пола Србије“, а долазе гости и из Бугарске. Крка се прасеће печење испод шатри, а певачице креште ли, креште.
Али, да будем поштен, у Бабушницу сам отишао са Дуњом и његовом женом Иром из Белорусије не толико због вурде и печења, већ да упознам Соду! Ко је, сад, па тај?! Сода је, бре, бабушнички боем и легенда! Да ништа није урадио у животу, Сода ће остати упамћен по томе што је био први и једини момак Ане Брнабић, мој бато! Како сад па то?! Тако лепо! Ана Брнабић је родом из Суручева код Бабушнице и сећају се да се, још као девојчица облачила као дечак. И тако све док није упознала Соду у кога се, на први поглед, заљубила. Јер, Сода је и данас згодан, нема шта! А како се и зашто десило да Ана, после Соде, више није имала момка то се само нагађа! Зли бабушнички језици кажу да је Сода, и те како, обдарен у муђуножју, и да је, баш то одучило Ану од мушког рода!
Али, Ана га није заборавила. Када је лане посетила Бабушницу срели су се на улици. И Сода је, онако, полупијан, раширио руке и кренуо да је загрли. Ту су се Анини телохранитељи бацили на њега, али Ана је повикала: „Не, не, пустите га! То је мој Сода!“
Елем, није ми се дало да на Вурдијади у Бабушници упознам Соду. А и сви су се чудили што га нема на Вурдијади. Мора да је претходне ноћи негде тешко заглавио…
Из Бабушнице сам се вратио у суботу необављена посла. Мада је, за мене, посета Бабушници, увек, узбудљива. Увек се сетим да су се ту, од памтивека, склањали богумили бежећи од Немањића. Остало је забележено у народном предању да је Растко Немањић са плаћеничком германском војском побио око десет хиљада богумила и старовераца који су бежали од Сићева до Бежишта и Бабушнице. Спасили су се само они који су се четвороношке, успентрали уз стрме литице на висораван планине Стол. А Бабушнице је остала масовна гробница. Она је и добила име по „бабунима“, мајмунима црвених гузица, а како су Немањићи, поспрдно, називали богумиле који су се упорно држали старе србске вере. Толико о томе.
У понедељак ујутру сам кренуо аутобусом „ПРЕСТО“ за Београд. А аутобус „ПРЕСТО“ не стаје нигде од Беле Паланке до Београда! Добро, прави „пиш паузу“ код Ћуприје. А у Београд сам се упутио, јер ме Симонида позвала на промоцију књиге Оливера Томића „Милић од Мачве, србски барбарогеније“, а која је одржана у Народном музеју и није могао да уђе свако. На промоцију сам отишао са Александром и њеним ћеркама Јеленом и Катарином, а са нама је био и Алекса. У Музеју су уследиле говоранције, али када је Симонида запевала духовну песму на древном скитском језику сав сам се најежио и осетио да је њен отац „луди“ Милић од Мачве ту негде, поред мене.
Када смо се враћали из Народног музеја Александра ме је питала: „Како си се толико зближио са Милићем да је хтео, чак, да му будеш зет?“ Ех, како! Када је Милић осликао цркву на Вождовцу против њега се дигла Црква! У тој хајци предњачио је владика Амфилохије који је, пре тога, био чест гост на вечеринкама код Милића у дворцу на Звездари. И, једном сам га, уочи Обрезања Господњег, мало припит, питао: „Амфилохије, да ли си ти обрезан?!“ Владика се исколачио на мене, а онда се обратио домаћину: „Милићу чујеш ли шта ме пита!?“ Уз смешак, Милић му је рекао: „Па момак те лепо питао!“ Амфилохије је бесан напустио вечеру.
Него на Милићевој сахрани на Новом гробљу, појавио се и Амфилохије иако је на њега бацао дрвеље и камење због „скандалозног“ осликавања вождовачке цркве. И, једва су ме зауставили да га не шчепам за браду и уклоним са Милићевог гроба. А Симонида је и тада на очевом гробу дозивала Милића да је од њеног гласа дрхтало цело Ново гробље…
У уторак сам Јелени одржао први час тениса на теренима поред хотела „Престиж“. А рекет нисам узео у руке од 1991. године када је на Вимблдону, доживотно дисквалификован мој син Вук јер је насрнуо на судију после досуђених дванаест футфолова, (??!!), а што је незабележено у историји светског тениса. Али Срби су често на удару свакојаких иживљавања. Лоптице нам је скупљала мама Александра и показала се као изврсна у том послу.
К.Г. Јунг, мој гуру из Швице само је рекао: „Ево, ја и сада дрхтим од те твоје приче о Милићевој сахрани!“
А моја Црна је дрхтала од беса: „Требало је да обрежеш Амфилохија још на вечери у Милићевом дворцу на Звездари! Требало је то да урадиш за пример данашњим владикама који терају Србе да верују у обрезаног Исуса из Назарета! Иначе, прича о Ани и Соди ми се, баш, свидела!“