Или: ако Трећи светски рат само што није почео, да ли то онда значи да је, за нас Србе, једино решење повратак „изворном комунизму“ из винчанских времена?
Морам, прво, да одам пошту Светомиру Арсићу Басари и Ивану Ивањију. Те две часне старине које сам познавао, доста су ми помогле да се нађем на правом путу. Басара ме, наиме, скулптуром „Мач у Христовој руци“, и те како, охрабрио да јавно проговорим и почнем да пишем да је Исус, вративши се из Индије у Македонију, дигао устанак против Римљана у намери да поврати очево, Александрово царство. А Иван Ивањи ми је открио да је римски цар Константин био Диоклецијаново копиле које није могло да поднесе славу Александра Великог те је сравнио са земљом Охрид, иначе, прави Јерусалим, у коме је Исус и рођен, горе, у дединој, то јест, Филиповој тврђави изнад Охридског језера.
Толико о овој двојици стараца којима ћу бити захвалан до гроба.
Иначе, баш, сам одахнуо када је Си Ђинпинг одлетео из Београда код Виктора Орбана. Дрхтао сам, та два дана, од страха док нам је први човек Кине био у гостима. Претрнуо сам још на његовом дочеку, јер, пази брале, Си, силазећи са степеница авиона, одмах се поздравио са – Томом Николићем! Зашто је то опасно!? Како заштооо!? Тома је, у свакој згодној прилици, помињао копање канала Моравско-вардарском долином. А, тада, бре, Србије, заиста, више не би било, јер шта је Србија без кичме, без плодног Поморавља?! Али, срећом, за сада, од тога, изгледа, нема ништа. А од силних потписаних уговора, Кини, можемо, тренутно, да понудимо само Томину ракију и Вучићево вино. Добро, и суве шљиве. Јер, свеже воће не може да издржи дуга путовања кинеским бродовима. Нема ништа ни од извоза говедине пошто су нам штале полупразне. Тако да је, за сада, слаба вајда од историјске посете Си Ђинпинга, а са Њим треба да почне и нова историја људског рода.
Него, ајде, да се сада, мало уозбиљим и да запитам; да ли Си Ђинпинг може да помогне Србима у успостављању „сеоског комунизма“? Одмах, да кажем да, у том историјском послу, не видим никакву улогу ни династије Вучић, ни Томе Николића. Они могу да буду само произвођачи вина и ракије, ако не заврше на вишегодишњој робији или, Боже ме прости, буду линчовани на Теразијама.
Е, сад, мој „сеоски комунизам“, ако би и био под патронатом Кине, не подразумева никакве политичке партије. Био би то „комунизам са људским ликом“ којим би управљао Савет мудраца, оних из Платонове државе. Старији знају на шта мислим, а млађи нека се, брате, распитају. У том „сеоском комунизму“ ни сељаци, ни радници, не би смели да се третирају као роботи или робови. Не би смели, рецимо, да се туку као што су неки кинески менаџери почели да шутирају запослене по фабрикама у Србији. Да скратим; кинеска улога у нашем „сеоском комунизму“ била би да нас штити од налета суровог неолиберализма на издисају, а који не би поднео једну сељачку комунистичку државу на Балкану, у срцу Европе. Наравно наши пољопривредни производи ишли би, углавном, за Кину и Русију, ако нас се Путин, у међувремену, није одрекао. Јер, Путин овог Нашег није звао у Москву, на параду 9. маја, а, ево, госпођа Зеленски се, са министром Кулебом, шврћка по Београду у пратњи госпође Вучић, а и њеног мужа.
Било како било, са Европом морамо да раскрстимо! Она нас, бре, третира као стоку! У Србију нам шаљу месо и прехрамбене производе који нису за људску исхрану, већ, за депонију. Притом, ту њину никакву храну плаћамо три пута скупље од хране које једу Европљани. А тако је и у европским кафанама. Мој мокрански комшија Зоран Кокочан ми прича да је његова ћерка била у Напуљу где се уверила да су цене у ресторанима ниже него код нас. Исто је и у италијанским маркетима било да се ради о мортадели, сардини, сиру.
Елем, „сеоски комунизам“ нас једно може извући из ове беде у коју су нас увукли пре напредњака, у „петооктобарској револуцији“ када смо се, сви одреда, смејали јуловки Мири Марковић која је покушавала још тада да нас окрене Кинезима. А „сеоски комунизам“ уз помоћ Кинеза, био би нешто најближе нашем винчанском „изворном комунизму“ у коме смо живели као у рају, заједно са нашим боговима.
Али, шта може да нас омете на путу ка том циљу?
Колико видим Трећи светски рат само што није почео! Јер, све више, прети се употребом нуклеарног оружја, прво, у Украјини, а затим где треба. А ако једна атомска бомба падне на Русију, онда ће такве бомбе почети да падају на европске градове, и, зачас, све то може да се претвори у нуклеарну апокалипсу у којој ће, за почетак, Велика Британија бити потопљена као Атлантида, а за њом би на ред дошли и амерички приморски градови. Тренутно, све је у рукама неурачунљивих „Каинових синова“ који су се, већ, сместили у луксузним атомским склоништима испод Беле куће у Вашингтону.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице, овако, прориче: „Све се надам да до Трећег светског рата неће доћи, мада се од сатаниста свашта може очекивати! Ако, пак, на свету, поред Кине, остане и Русија, остаће, ваљда, и Србија. А Путин би могао у овом новом мандату да започне изградњу руског ‘сеоског комунизма’ о коме је још Толстој маштао. Тако би Кина, Русија и Србија започеле нову историју света.“
Моја Црна је, пак, нечим другим, згрожена: „Да ли си ти гледао ово такмичење за ‘Песму Евровизије’!? Све ме то подсећало на безумне баханалије које су узеле маха уочи пропасти Римског царства! Србски ‘сеоски комунизам’ је прави одговор на ово што нам долази из Европе! Морамо, морамо се вратити винчанским временима, временима изворног комунизма када су богови живели заједно са Србима!“