Или: ако Теофил Панчић упоређује Александра Шапића са Фрањом Туђманом, само зато што се залаже за ћирилицу, онда са ким треба упоређивати овог колумнисту дневног листа „Данас“, притом, и председника НИН-овог жирија?
У прошли четвртак, писао сам о изумирању ћирилице, самим тим, и изумирању Срба. Јер, шта је Србин без ћирилице, рођене сестре винчанског писма старог 8.000 година, да не идемо даље? Него, гле, морам и ове недеље да се бавим том темом, тачније Теофилом Панчићем. Знате, ваљда, ко је та сподоба? На први поглед, личи на оматорелог Хијавату у другом стању! Е, тај Хијавата има колумну у дневном листу „Данас“, и, у недељу се острвио на београдског градоначелника Александра Шапића. А зашто!? Само зато што је Шапић, на свечаном отварању нове Аутобуске станице Београд изразио незадовољство што је назив фирме исписан латиницом. Елем, по Теофилу; „згрожено је уочио деструктивни диверзиони упад непријатељског писма, ни мање ни више, него на капији његовог града, и, командовао је да се тај културно-идентитетски злочин, под хитно, анихилира, а да се појединац приведе правди“.
Ето, овим високопарним речима се Теофил, „латински командос“ острвио на Шапића, прекрстивши му име у „др Фрањо“! Он то „кумство“ овако објашњава: „Сетићете се да је др Фрањо Туђман, такође, био полуписмени и конфузни доктор недефинисаних наука“. На крају ће Теофил закључити да је „Туђман био барем помахнитали краљ, а овај (Шапић) није ни жандар него само пајац на навијање…“
А зашто је др Теофил Туђман толико помахнитао!? Да ли зато што је Шапић одлучио да подигне споменик Дражи Михајловићу на београдским Теразијама и што је тражио да се Титов гроб измести ко зна где? Можда у Загреб или Љубљану или на границу ове две државе које је Тито измислио, а Србе таманио где је стигао.
И ако нико, па ни мој Алек нема храбрости, данас, ово да каже, Тита је назвао „хрватским диктатором“ још Жан Дитур, славни француски писац и велики пријатељ Срба. У чланку „Похвала Србима“ у париском „Фигароу“ од 11. децембра 2015. године, пише шта је Дитур говорио: „Турци су Србе набијали на колац, Аустроугарско царство их је шкопило, усташе су их клале, а хрватски диктатор Тито скидао им је главе, а они, Срби, и даље су ту, тврдоглаво опстајали у свом бићу.“
Е, сад Жан Дитур, иначе члан Француске академије, није био нежан ни према Србима. Када је, наиме, новембра 1997. године добио писмо од Србске академије наука и уметности, а у коме га обавештавају о његовом избору за почасног члана САНУ, то писмо Дитур није хтео ни да прочита, јер је исписано „енглеским или америчким језиком“ уместо да је написано „ћирилицом на дивном србском језику“.
Дитур је, ипак, одговорио „латиничним командосима“ из САНУ и то овим речима: „Господо, захваљујем се на вашем писму, од 1. новембра ове године. Ја га нисам читао јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, ја одбијем да разумем тај хегемонистички језик чија општа употреба може да учини да европске земље изгубе своју душу. Морам да признам да се чудим да Србија која је имала довољно разлога да се пожали на САД, није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију. Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на Вашем лепом србском језику, толико сам разочаран што сте ми се обратили језиком трговаца и рекламних агената.
Са свим мојим жаљењем, ја вас, господо, поздрављам.“
И шта ћемо сад др Теофиле Туђмане!? Да ли је и Жан Дитур био „полуписмени и конфузни доктор недефинисаних наука“? Да ли је и Дитур био „помахнитали краљ“ или „жандар“ или само „пајац на навијање“ када је толико ценио Србе и ћирилицу? И шта ћемо ако се, тек, сада открива да је Дража Михајловић био један од најпоузданијих Стаљинових људи у Европи између два рата и да је Стаљин више веровао Дражи него Титу?! Шта ако Стаљин није имао ништа против да и после Другог светског рата, Југославија остане краљевина!?
Али, тешко је све то доказати деци Титових комуниста, а те деце се, и те како, сећам из младости са Новог Београда. Ћирилица, ћирилица је, за ту Титову децу, и данас србска вештица од које они беже као од ђавољег крста
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице је, овог пута, ироничан: „Не бих се зачудио да твој др Теофил Туђман, као председник НИН-овог жирија предложи газдама овог недељника да и НИН почне да се штампа латиницом, а што је у историји овог недељника, већ, покушавано!“
Моја Црна се на то надовезује: „Ја само чекам када ће др Теофил Туђман одлучити да НИН-ов жири не прима више романе који се штампају ћирилицом!“