Или: уместо што се замлаћујемо литијумом, француским атомским централа и „рафалима“ није ли паметније да почнемо да размишљамо о србском сеоском комунизму?
Овог 1. септембра напунио сам 77 година, а осећам се као да сам напунио седамнаест! А све то захваљујући сувим веслима, тегићима, пливању по Мокранском врелу и шетњи до Беле Паланке. Е, сад, у глави сам превејани старац који пишући роман о Џону Ленону још сања о Нобеловој награди.
Рођендан сам прославио код Цанета на Дивљанском језеру које ме подсећа на Аду Циганлију. У рођенданском слављу учествовало је пробрано друштванце, а од хране биле су банице, чувено Наташино пржено, пребранац, али и јагње из Коритнице које је набавио и спремио мој рођак Цаки, фризер код кога се увек чека на ред за шишање. Мој кум Муса дошао је са новом хармоником, иначе, како би, уз ракију и вино, настао лом. А Поп и Вита Тројка донели су из Пирота пеглане кобасице и пиротски качкаваљ, али и шајкачу какву је носио Дража Михајловић. Шајкачу су ми, одмах, ставили на главу, а Ивана, жена Мишка Холивуда натакла ми је на нос наочаре „леновке“ какве је носио и Дража. Тако да, већ, имам фотографије за насловну страну романа о Џон Ленону који, полако, приводим крају, а у коме вођа Битлса, до краја живота, неће имати храбрости да јавно призна да је, по оцу, Србин, да му је отац Дража.
Елем, напуних 77 година, а дан после мог рођендана, чујем, умро Буда Лончар у 101. години. А и ја ћу доживети стоту, а тераћу и даље, ако ми не досади.
У лигенштулу, поред Мокранског врела, присећам се Буде Лончара, последњег озбиљног савезног министра спољних послова у Титовој Југославији. Виђали смо се често у „КПЗ“-у, клубу затвореног типа, тамо, преко пута „Мажестика“. Седео је, обично, за столом са Станетом Доланцом и Бадурином, шефом Титовог кабинета, а који ме је, бог зна како, хтео за зета, али то се изјаловило. А важно је рећи, да сам у том „КПЗ“-у, некад салонском стану предратног министра Нинчића, имао свој сто само зато што сам био „млади лав из НИН-а“. А за то место сам се, брале, крваво изборио!
Елем, Петра Кели, лидер немачких „зелених“, а коју ће БНД убити, заједно са мужем, јавила ми је да је из Немачке кренуо брод „Бригита Бергер“ са радиоактивним отпадом из немачких нуклеарки који ће товар искрцати у Кладову! И, наравно, да сам се те ноћи, у глуво доба, тамо створио, а још пре тога се, на колегијуму Фрање Херљевића, савезног министра полиције, расправљало о мојој физичкој ликвидацији, а о чему сам био обавештен. И, наравно, да сам у „НИН“-у написао да је истоварени радиоактивни отпад спаљиван у смедеревској железари те да је, због мог писања у „НИН“-у Слободан Милошевић по први пут, размишљао о оставци, а што ће ми Михаљ Кертес у поверењу рећи.
Али, због боравка брода „Бригита Бергер“ у Кладову, министар Геншер ће послати протестну ноту свом колеги Буди Лончару, а коју ће он проследити мом главном уреднику Мирку Ђекићу. У тој протестној ноти Геншер је запретио да ће нам из Немачке вратити све наше Роме уколико „НИН“ не престане да пише о извозу немачког радиоактивног отпада за Југославију. Тада сам, први пут, био суспендован у „НИН“-у, јер сам сматрао да треба да наставим са писањем о увозу немачког радиоактивног отпада.
Е, сада, ће, наводно, и француски нуклеарни отпад да се складишти у Србији. Све и да је то истина, нема таквих „лудих“ новинара који ће то написати, нити редакције која ће то објавити. Са новинарством је у Србији, давно, завршено.
Зато она министарка са два презимена дрско најављује како мора, по хитном поступку, да се укине „мој“ закон о мораторијум на изградњу атомских централа. Јер, забога, није, ваљда, Макрон долазио само због купопродаје „рафала“!? И, како сада ја ту да се понашам!? Мука ми је да понављам све оне аргументе против изградње атомских централа, од којих су Немци одавно одустали. Поред тога што су нуклеарке скупе, њихова градња може да потраје и преко осам година. Најзад, нуклеарке су, пре свега, фабрике плутонијума које, узгред, производе и струју, а о нуклеарном оружју, ваљда, мој Алек не размишља. А, сећам се, говорио сам и да су, у случају рата, атомске централе примамљива мета за непријатеља. Због тога су ми се својевремено, смејали, а, ево, данас, нуклеарка у Курску, сваког часа, може да се претвори у нови Чернобиљ.
Али, не лези враже, мој Алек нас плаши како нам, ускоро, прети несташица струје те да грађани неће моћи усред зиме да шетају у становима у мајицама и гаћама! А да ли, бре, земљаче, Европљани преко зиме ходају по становима гологузи? А и лети, бре, уместо ер кондишна направиш промају у стану, и, уштеда енергије буде огромна. Моја Александра, пак, предлаже да се по градовима, као и по селима улична расвета гаси ноћу, да кафане раде до десет. Притом, она би и да се укине и телевизија, а и новине, јер нема шта ни да се види ни да се прочита, сем потребе за литијумом.
Него шта ће нам и „рафали“ који ће нам бити испоручени тек 2028. године, а до тада овде може четири пута да се зарати. Притом, мој Анта из Ниша ми јавља да ће Србија добити половне хрватске „рафале“. А сво ово „наше“ злато купљено од Кинеза, завршиће у једном полетању наших дванаест „рафала“!
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице је запањен оним што чује: „Морам да признам да и мени мозак стаје! Али, и Макрон и твој Алек висе о концу и морају да се испомажу. Притом, твој Алек залажући се за литијум, француске нуклеарке и ‘рафале’, то јест за западне технологије показује Европи да је његова опозиција та која се томе противи, а овамо је за Запад. Е, сад, видећемо докле ће твој Алек и Макрон вешто да плешу на танкој жици.“ А моја Црна ме саветује: „Ти си о атомским централама рекао своје још пре тридесетак година. Зато сада седи у лигенштулу поред Мокранског врела и завршавај тај роман о Дражином сину Џону Ленону! И, почни озбиљно да размишљаш о србском сеоском комунизму!“