Или: ако не знамо шта се тачно догађа у Сирији, како онда да знамо зашто нема 800 година србске и европске средњoвековне историје?
Ах, како сам се обрадовао када су, коначно споменик Драгославу Шекуларцу ставили поред споменика Рајка Митића испред западне трибине Звездиног стадиона! Та двa човека Рајко и Шеки прате ме од детињства, и, баш сам туговао када су нас напустили! А шта да вам кажем о чика Рајку!? Мој деда, прота Војислав, иначе, архејерејски намесник белопаланачки крстио је Рајка Митића тако да су моји родитељи, мало је рећи, били његови кућни пријатељи. Али, има нешто што никада нећу заборавити. Био сам клинац а „Црвена звезда“ је играла са бечким „Рапидом“, па ми је, том приликом, чика Рајко донео из Беча – фудбал! И то са потписима свих играча. И, нисам хтео да га износим на улицу да ми се слова не би избрисала те су ме другари, и те како oмрзли. Него, фудбал из Беча донео ми је Шеки, јер је чика Рајко знао да ће ме то одушевити, пошто је Шеки за мене био, нешто као бог илити Кеопсова пирамида!
Проћи ће године, чика Рајко је умро, а са Шекијем се нисам, баш, виђао све док није почео да долази на ТК „Партизан“ у Хумској 1 да игра тенис. Тада сам, због сина Вука, и те како, овладао тенисом и тукао све живо на ТК „Партизану“ да би ме, касније, ценио као коуча.
Тако сам постао и коуч Шекију који је гинуо на тениском терену као да му од тога зависи живот. Због тениса је Шеки и изгубио место „Звездиног“ фудбалског тренера, јер га је Цвеле, председник клуба, два три пута, нахватао како би оставио Звездине фудбалере на тренингу да би дошао да са мном игра тенис на „Партизану“.
И, на крају, не сећам се да сам на нечијој сахрани толико плакао као на Шекијевој сахрани. Елем, срце ми је на месту када видим Рајков и Шекијев споменик на „Звездином“ стадиону. Толико о томе.
Али, ајде, да вас питам; шта нас, бре, чека после Сирије!? У Европи има три милиона Сиријаца који неће да се враћају у Сирију, а у европске државе им не дају азил! И, шта ако ови „запале“ Европу, и, сав тај хаос крене ка нама, ка Србији?! А, ево, чим се Курти вратио из Сарајева, а Додик је, одмах, допремљен у Београд на операцију једњака и желуца! И, прво што ми пада на памет је да су га отровали! Е, сад, да ли је доза отрова била недовољна или је Додик толико јак кад је, ето, остао у животу. Шта!? Претерујем са Додиком!
Завршио сам роман о Џону Ленону кога су, такође, убили испред његове виле „Дакоте“ у њујоршком парку само зато што се изјашњавао као комуниста и новчано помагао левичарске покрете у Енглеској и Лондону. А волео је да посети и Југославију да се увери како то делује самоуправни социјализам, али му Тито није дозволио да дође не само зато што је син Драже Михајловића, већ, што би омладина полудела за њим.
Него, почео сам, већ, да се спремам за роман о Љубомиру Стојановићу (1860-1930). А ко је он ? Укратко, био је „један од најчаснијих Срба свог времена“. А успео је да буде и председник Српске краљевске академије и оснивач Српске радикалне странке, а када се разочарао у Пашићеву власт огрезлу у корупцији, онда је учествовао и у оснивању Југословенске Републиканске странке. Стојановић, истовремено, „представља и један од стубова србске историографије“, а посебно је важан за проучавања средњовековне књижевности.
А зашто сам се „залепио“ за Љубомира Стојановића и његове „Српске родослове и летописе“? Зато што је у њима дошао до невероватног сазнања да је „Немања, праунук цара Константина Великог“!?! Сав очајан Стојановић пише: „Потрошио сам двадесет година да бих дошао до тога да не постоји осамсто година српске средњовековне историје“!
Али, мене опседа још нешто; да ли су се Љубомир Стојановић и Младен Ђ. Протић из Гуче познавали? Јер, г. Протић је, пак, тврдио да „Исус није разапет у првом, већ, у деветом веку, и то не у Јерусалиму, већ, у Риму“!!? Ова сазнања је „Ниче из Гуче“ могао да добије од друштва „Тајна Србија“ из Цириха, јер је он био у Берну, у Српском Црвеном крсту где је открио да је Никола Пашић крао робу која је стизала за србску војску и продавао је Аустроугарској, преко фиктивне јеврејске фирме у Лондону! Наравно, „Бернска афера“ је заташкана, а г. Протић је завршио у женевској лудници…
К. К. Јунг, мој гуру из Швице примећује: „И Љубомир Стојановић и Младен Протић указују да нема осамсто година у историји, не само Срба, већ и Европе те отуд ‘Мрачни средњи век’ у коме се, јелда, ништа није дешавало! А шта и да се дешава када ‘Мрачни средњи век’ није ни постојао!“
Моја Црна ми, просто наређује: „На теби је да утврдиш ко је и зашто измислио осам векова србске и европске средњовековне историје!? Иначе, и мени је драго да твој Рајко и Шеки стоје заједно испред западне трибине ‘Звездиног’ стадиона. Ваљда ће, некад, испред САНУ да стоје споменици Љубомира Стојановића и Младен Ђ. Протића“