Или; ако се неко сети Зоре Дремпетић, иконе србске народне песме, да ли ће тада и Србији кренути боље?
Таман сам помислио да сам се отарасио бронхитиса, када ми се, опет, подло, вратио у суботу! И то када су Александра и Века дошли у Белу Паланку! Пошто сам две вечери, ноћио код Славољуба у Вргудинцу, сјурили смо се његовим „мерцедесом“, за три минута у кафић „Кућа“ где су нас чекали Александра и Века. А кафић „Кућа“ неодољиво ме подсећа на мој некадашњи салонски стан код Ботаничке баште. У кафићу је и предратна шиваћа машина „око које смо се, као деца, играли „сингерица“ док нас оклагијом не би растерала моја баба, попадија Станкија.
Прича се о хаосу у Београду, а онда се Славољубов пријатељ Нинослав из Чачка устремио на мене: „Знаш ли ко је Зора Дремпетић?“ Признам да не знам. Он ме пред свима понизи: „Е, мој пријатељу, одрастао си у Белој Паланци, а не знаш ко је Зора Дремпетић, икона србске народне музике?!“ Постиђен замолим Александру да ми нађе на интернету ко је Зора Демпетић?
И, ево, шта о њој пише:
„Зора Дремпетић, интерпретаторка врањанских песама, рођена је 1. августа 1927. године, у Белој Паланци, у тадашњој Краљевини СХС. Са родитељима, још као мала, долази у Београд. Љубав према песми понела је из куће где се много певало и свирало. По завршетку гимназије, прикључује се Народном позоришту и са успехом наступа у представама, нарочито у “Коштани“, а што је доводи до Радио Београда. Музички стручњаци Властимир Павловић Царевац и Душан Радетић су је тамо, увели, на велика врата. Те 1952. године дошла је, као готов певач и формално прошла аудицију. Разлог за то је њен ранији аранжман у позоришту у комадима са певањем „Зона Замфирова“ Стевана Сремца и „Коштана“ Боре Станковића у којима је глумила и певала.
Док ју је слушао како пева нишке и врањанске песме, гласовити Царевац је одустао од свог правила да ‘певач мора да пева песме из краја одакле је потекао’. Са одушевљењем је прихватио да, ево, и Београђанка, тај важан и тежак и јединствен репертоар, може да обавља, а она је то ‘оправдала својим предивним сопраном којим је изразито лако певала’ веома зналачки украшавајући мелодију.“
Е, овде, одмах, морам да се супротставим Царевцу! Јер, Зора Дремпетић није „Београђанка“ иако је у њему одрасла! Таленат, па и моћ певања, ово дете са југа, добило је рођењем, од богова окупљених око Космичког левка на Сувој планини изнад Беле Паланке. Елем, и Биља Крстић је одрастала у Новом Саду и Београду, али то јој ништа не би вредело да није пореклом из Црвене Реке код Беле Паланке. Одатле је пореклом и Бора Чорба који се дуго стидео тога, док га једном, у „Последњој шанси“ на Ташмајдану нисам изгрдио.
Него, после премијере „Коштане“ у Народном позоришту, Јован Скерлић је написао да не може да се пише „на четири падежа“!“ И Бора Станковић више ни слова није написао. Седео је, данима, на степеницама Народног позоришта са флашом ракије поред себе
Толико о Царевцу и Скерлићу, вратимо се мом бронхитису.
У суботу нисмо ни преноћили у Белој Паланци, одмах, смо кренули ка Београду. Али, кренули смо преко Сврљига?! Штооо!? Века је хтео да купи у Белоињу чувени овчији сир од породице Васић која гаји двеста педесет оваца. Али, авај, наши домаћини су сав сир продали, оставили су само нешто за себе. А било ме срамота да потражим, бар, једно кило.
За утеху, свратили смо код оближњих „Камионџија“ где је вешалица дугачка један метар, као и кобасице. А свака порција довољна је, бар, за две особе. Наручили смо свињски паприкаш, а за предјело, поховане паприке, а које су нам биле сасвим довољне.
Уз вино, почели смо разговор о Зори Дремпетић. Како се то десило да она и њене песме буду потиснуте, да се за њих више не зна, а камоли да се чује њен глас на неком радију? Како су то дрекавци и урлатори освојили прво медије, а, ево, их сада и на улици како урличу?
На путу до Београда слушали смо песме Зоре Дремпетић, а од њеног анђеоског гласа, сузе су ми се сливале низ лице, а и бронхитис као да је мало утихнуо.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице, такође се разнежио слушајући Зорину „Коштану“ те је само рекао: „Па, простаклук у музици, прати простаклук на улици. А још ако се посланици у парламенту хватају за гуше, онда је природно да је шунд овладао у музици коју слушате на радију и телевизији. И тако ће бити све док се Зора Дремпетић не појави поново у медијима.
Кад, у среду, док пишем ову колумну, Драгослав Бокан, „независни ителектуалац“ на телевизији изговара нешто од чега мозак стаје. Он би да неки факултети наставе да раде и подржавају протесте, али, по њему, би Философски факултет требало, заувек, затворити!? Има ли ти спаса Србијо!?
Моја Црна се не осврће на Бокана: „Џаба нам ‘Београд на води’, аутопутеви и брзе пруге, ако се на њима, али и на свадбама и рођенданима, уместо Зоре Дремпетић, деру идиоти који разарају у корену не само србску народну песму, већ и србску душу!“