Или; ако је света крава била Пепепуљигина мајка, зашто је избачена из бајке и замењена – птичицом?
Ух! Прво да вам се пожалим! У петак сам био у Нишу на слави код мог кума Мусе. Слава ко слава, причало се о свему; о власти и опозицији, али и о Трећем светском рату који је почео и чека се да буде „крунисан“ атомским бомбама. Остало се до дуго у ноћ, тако да сам решио да преспавам код Мусе. Али, он, брале, нагарио радијаторе, а ја сам научио да спавам у хладној соби као и сваки аријевац. Негде пред зору, излетео сам из собе и изашао, онако, у дуксу, чак на улицу. Такву глупост направио је и Лав Толстој када је бежао из Русије за Србију, за Нови Сад, где су га са нестрпљењем очекивали. Елем, Толстој је изашао из топлог задимљеног купеа у ходник вагона и отворио прозор да дође до чистог ваздуха. И, добио је запаљење плућа, па је лежао четири дана у кући на железничкој станици у Астапову док га руска тајна служба није убила чајем од срцепарајуће траве.
Добро, ја сам добио само бронхитис, а Муса ме није „лечио“ срцепарајућом травом. Тако да сам се, после три дана, вратио у Белу Паланку, то јест, у Мокру. Толико о томе.
А новине су пуне вести о насиљу над женама, а тучама и силовањима се ни броја не зна. А зашто мушкарци убијају жене? Често се о томе просуђује олако, мада, да се разумемо, свако убиство је неопростиво. Ово не говорим, тек тако. Сећам се да сам и ја, својевремено, умало бацио моју прву жену са шестог спрата, доле, на Грочанску, и био сам спреман да, одмах, одем ту преко пута у Бачванску, то јест, у ЦЗ.
Него шта је било? Дошао сам једног раног јутра, мало нацрвцан, и жена ме је бесно питала: „Да ли се сада долази кући?“ Хтео сам да будем духовит, па сам рекао: „Па шта хоћеш? Дошао сам, ево, рано, у зору!“ Она се стуштила у кухињу и вратила се са ножекањом претећи ми: „Хоћеш ли да те прикољем?“ Мени је та претња била смешна те се раздрљих и рекох: „Ајде, удари!“ И, гле, нож је севнуо, а ја се измакао, али, ипак, на грудима ми је остао плитак ожиљак. Погледао сам је леденим погледом и рекао: „Хоћеш ли да те, сада, бацим са шестог спрата?!“ Она је почела да плаче и да ме грли, а ја сам одустао од свог наума.
А Срби не убијају жене од јуче, то раде од древних времена. Неки пут за ситницу, а неки пут, богами и за крупницу. Јер, шта да радиш са младом женом која је, прошле недеље, одсекла гумени део цуцле кроз који је провукла конац и дала својој двомесечној беби да га прогута!? Беба је на путу до болнице умрла…
Е, сада, из бајке о Пепељуги не зна се зашто је њена мајка рано умрла. Можда је и она нешто са цуцлом покушавала, па ју је муж убио. Мада, у верзији Вука Караџића, мајка Пепељуге није умрла него се претворила у краву која је, до краја живота помагала ћерки, чак и када се удала за принца. Али, из бајке о Пепељуги мајка крава је избачена! А на мајчином гробу, њеној снужденој ћерки је „бела птичица поклонила златну хаљину и ципелице украшене драгим камењем“. И када се тако обучена појавила у двору, принц се, одмах, заљубио. Остало, ваљда, знате.
Мене, пак, занима; зашто је у бајки о Пепељуги
и мајка крава замењена белом птичицом?! Вук Караџић је, сигурно, знао зашто је у бајку убацио мајку краву. Јер, крава је, за Србе, још из древних времена била важнија и од богова! Срби су, из Подунавља кренули у Индију много пре Алексаандра Великог, и, понели су мит о крави. И за Индусе је крава и данас, света животиња, а овдашњи Срби су то заборавили и цензурисали су Караџићеву верзију бајке те су уместо мајке убацили птичицу.
Остало је само да је Пепељуга и добила име зато што је стално била поред огњишта, то јест, пепела и ропски служила ћерке њене маћехе. Тако је, бар, нешто остало, а то да је Пепељуга чуварица огњишта, а што су биле жене још из времена Лепенског Вира.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице на све ово каже: Заиста, не разумем Србе! Уместо да се држе старих митова и архетипова, Срби као да се тих митова стиде! А онда се чуде што се други народи према њима понашају као према народу који постоји од јуче!“
Моја Црна се слаже са Јунгом и поручује: „Мора, под хитно, да се мајка крава врати у бајку о Пепељуги и, притом, да се деци, а и родитељима објасни зашто је то толико важно!“