Или: ако држава мимо воље народа почне да гради нуклеарке онда нам, можда, и Непобедиво Сунце потпуно окрене леђа?
Авај, авај, већ 5. јула дан је био за минут краћи! А 7. јула славио се Јован Биљобер када почиње да се скупља лековито биље за зиму. Непобедиво Сунце неумољиво лети преко Србије, и, зачас, ће доћи равнодневица, а за њом и краткодневица, то јест, зима. И, опет све изнова, прозебли чекаћемо Непобедиво Сунце да нам се врати у пуном сјају. Сем ако не наступи нуклеарна зима, јер Трећи светски рат нам је пред вратима. Шта ако Бог шапне Бајдену да, још пре избора, притисне оно дугменце и да све оде дођавола?
Зато је, ваљда, Жика Петровић, сестрић Бранка Лаловића (1928-1988) одлучио да о свом ујаку сними документарац те је са филмском екипом дошао, код мене, у Видово. И, немојте само да ме питате; ко је Бранко? Од тог питања полудим када ме неко и од старијих пита! Био је један од запажених нуклеарних физичара у Институту „Борис Кидрич“ у Винчи, али када је направио први соларни панел у Србији, одмах, пре времена, отеран је у пензију! Тада се Бранко Лаловић потпуно посветио соларној енергији, направио је прву соларну кућу у нашој земљи и, убрзо, постао је „солариста светског реномеа“. А онда је, јелда, убијен!
Али, кренимо редом. О Бранку Лаловићу сам, у „НИН“-у објавио неколико важних интервјуа који су, и те како, имали одјека у ондашњој СФРЈ. Бајдвеј, „НИН“ је тада био „НИН“, а не ово данас. Нит смрди, нит мирише. Елем, са Бранком сам гостовао, више пута, ееј, и на државној телевизији у култној емисији „Кино око“, а онда смо позивани на јавне трибине широм Југославије. Тако сам се са Бранком зближио, и, око нас, се створило чврсто соларно, антинуклеарно језгро које су чинили још Влада и Нада Ајдачић, такође, дисиденти из Винче, али и Дејан Димов из Савезне привредне коморе. Ветар у леђа дала нам је чернобиљска нуклеарна катастрофа. Тако да је 1987. године донет Савезни заком о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана у СФРЈ. Е, сад, у томе, можда, не бисмо успели да није било др Јелке Миљковић, председнице Савезне комисије за заштиту животне средине Скупштине Југославије. Она је уврстила тај закон у дневни ред Савезне скупштине, а написао сам га, очас, у њеном кабинету. Убрзо смо основали и Зелену странку за прве вишестраначке изборе, а са свих страна су нам стизале гласине о нашој физичкој ликвидацији. О томе се најозбиљније расправљало, у више наврата, и на колегијуму Фрање Херљевића, ондашњег савезног министра полиције. Али, мало су устукнули када су чули за моје везе, не само са Петром Кели, лидерком немачких Зелених у успону, већ, и са Бадер-Мајнхофов-ом, а то је, јелда, била једна „хуманитарна“ организација.
А, баш, тада је Бранко Лаловић одлучио да отпутује у САД код свог пријатеља из младости, Мађара Киша, који је, у међувремену, почео и да производи соларне електране и био је спреман да једну поклони Бранку, то јест, Србији. Молио сам Бранка да не иде у Америку, јер сам се бојао да ће га тамо убити. Али, он ме није послушао и отпутовао је у САД.
Када се вратио, умро је, за месец дана, од галопирајуће леукемије. У шок соби на ВМА, једва сам га препознао, а он је, некако, изустио: „Сећаш ли се када смо били на јавној трибини у Младенову код Бачке Паланке где је држава решила да гради нуклеарку?“ Наравно, да сам се сећао када су сељаци хтели да линчују Милоша Влаисављевића, директора Радне организације нуклеарне електране у оснивању, али и Павела Кунца, помоћника Председника савезног комитета за енергетику те и Милана Павићевића, секретара Комисије СИВ за нуклеарна питања. А у првом реду су се шћућурили Михаљ Кертес и Панков, поуздани Милошевићеви људи. Елем, група бесних младића кренула је на нуклеарце да их линчује урлајући: „Прекидај трибину, сместа! Прекидај! Доста је мафије!“ И, једва сам спречио линч нуклеараца у Младенову. У овом присећању Бранко ме је прекинуо речима: „А сећаш ли се да је један од мештана, у бесу, рекао: „Овима ћемо крви да се напијемо, а за Вас и Бранка крв ћемо да дамо!“ Одмах сам позвао Младеново и стигла су два пуна аутобуса да дају крв за Бранка. Али, то му је продужило живот само за месец дана…
Све ово и још много тога, испричао сам за Жикин документарац испред храма мог бога Вида који на грудима има урезано Непобедиво Сунце. Од Жике, пак, дознајемо да је направљена и биста Бранка Лаловића која треба да буде постављена у београдском Пионирском парку и да је, већ, одавно затражена дозвола од градских власти, али одговора нема. Тако да ћу морати да позовем градоначелника Шапића да се то са дозволом убрза те да не морамо Бранков споменик, без дозволе, да дижемо у Пионирском парку, па да онда буде неке нежељене забаве.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице запажа: „Ево прошло је скоро четрдесет година, а прича у Србији се понавља; држава хоће на силу да гради нуклеарке, а народ би соларне електране. Надам се да ћеш ти, као ратник Непобедивог Сунца успети и, овог пута, да будеш победник!“
Моја Црна забринуто додаје: „Биће, биће чупаво, ако држава одлучи да гради нуклеарке! А ако народ на то пристане, значи да ништа боље није ни заслужио. И шта ако нам онда и Непобедиво Сунце окрене леђа, куку мени?“