Или; ако 13. априла у Пекингу, на првом полумаратону на свету учествују и роботи, да ли то значи да ће, већ, идуће године на пролећном маратону у Београду да трче и роботи из Ниша?
Премро сам од страха када сам прочитао у новинама да ће у Пекингу 13. априла 2025. године, на првом полумаратону на свету, трчати и роботи!? А хуманоидни роботи, већ, тренирају. Становници Пекинга остали су збуњени када су 4. марта приметили на улици робота како се загрева, баш, као човек пре трчања! Елем, на трци од 13 миља (22 километра) роботи ће се супротставити људима, при чему ће роботи, такође, морати да заврше трку за три и по сата. Биће додељене и награде за робота са најбољим ходом, али и за најпопуларнијег робота. На пекиншком полумаратону моћи ће да учествују и роботи из других земаља, ако испуњавају поменуте услове.
И шта, бре, људски роде, ако на маратону у Пекингу победник буде робот?! Шта ако победи човека? Да ли ће то значити да је човечанству одзвонило?
Почињу свакаве мисли да ми се врте по глави; шта ако у Нишу, у Центру за вештачку интелигенцију већ конструишу роботе који ће да учествују на пролећном београдском маратону. И само још да видим како чете робота марширају ка Андрћевом венцу па да заждим, не на Суву планину, већ за Индију! Ох, небеса, неће, ваљда, и Србија да доживи да буде потпуно роботизована и да ми, „роботи“ од крви и меса будемо грађани другог реда!
Него 15. март дочекао сам у Београду, али у „кућном притвору“. Биљана ме није извела ни као кућног љубимца, ту, испред зграде у Грочанској бојећи се да ће да ме „звекне нека будала која ће ме препознати“, од које нећу моћи да се одбраним, јер не могу поштено ни да ходам.
Нека тишина спустила се над Београдом, а Непобедиво Сунце, никако, да пробије неке чудне облаке. Код нас у Грочанској, на јужном Врачару, на улици, нема ни човека, ни возила, и, све стрепим да се однекуд не појаве роботи, ако не нишки, а оно кинески. Јер, „челично братство између Кине и Србије“ морало би на делу да се покаже у овим судбоносним тренуцима србске историје. Кинески роботи, кинески роботи! Само они, можда, могу да спасу мог Алека Неважног?
Не бих ли побегао од ових сулудих мисли наставим да пишем роман о академику Љубомиру Стојановићу (1860-1930) када је у својим „Старим српским родословима и летописима“ дошао до тога да је „Стефан Немања праунук римског цара Константина“?! А тај Немања је, као роботизовани слуга Ватикана побио двеста хиљада Срба у Рашки, двеста хиљада је прогнао преко Дрине, а оно двеста хиљада што је остало је покрстио, притом, палећи села где се и даље славио бог Вид.
Е, због тога је академик Стојановић 1927. године морао да бежи из Србије у Праг. А Немања, тај ватикански робот од крви и меса и данас влада Србијом са готово клинички мртвим србским народом који ће, можда, после 15. марта да оживи.
Када сам завршио јутарњу шихту писања романа, хтедох, некако, да се одгегам до првог кафића не бих ли чуо, бар, вести на РТС пошто нам телевизор у кући не ради. Кад хоћеш, брале, Биљана ме закључала, и за сваки случај ми узела и кључеве од стана. И, нисам знао шта ме је снашло, човече! Да се затекнем у Београду 15. марта, а да не могу да изађем из стана! Као да сам смештен, ту, у комшилуку, у ЦЗ-у, у Бачванској. На сву несрећу, сврбе ме и ове очи плаве и аријевске. И не знам да ли ме сврбе од раног пролећног полена или од смртоносних ПМ честица које, преко сваке мере, падају ових дана над Београдом не би ли се њима, што више, засула ова „безобразна“ студентарија која никог не слуша.
Моја Сашка ми сипа капи за очи и свраб нестаде, али докле? До када ће да нас засипају ПМ честицама и хемијским траговима из авиона који шпартају београдским небом, па и Србијом, а на које су имуни само роботи?
У 14 часова на стадиону ФК „Обилић“ почиње некаква, ваљда, тренинг утакмица, а да не знам ко с ким игра. И присећам се колико сам само сати, дана, година трчао за фудбалом, а сада не могу да се довучем до киоска са новинама.
Око 14,30 часова почиње да пада кишица и нико не може да ме убеди да није употребљено „харп оружје“ не би ли се студентском окупљању напакостило. А око 16 часова, мој Жаре из Барајева ми јавља да је само око Скупштине и Председништва, бар, 350. 000 студената и грађана, а да на друштвеним мрежама јављају да се у Београд сјатило око 800.000 људи.
Биљана неће да ме изведе ни испред зграде, као плаши се да ћу здимити на Теразије, а не могу да саставим ни километар, као неки робот, лоше склепан. А негде око 20 часова, напетости у центру града су толико нарасле да је могло да се деси свашта. И нећу ни сада да нагваждам о употреби „звучних топова“ мада мој Алек Неважни тврди да их није употребио. Али, како му било шта веровати када је још те вечери изјавио да се није окупило више од 80.000 студената и грађана, а стране агенције су јављале да је на студентском протесту било милион људи!
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице био је кратак: „Рећи да је 15. марта, на студентском скупу у Београду било само 80.000 људи, такво нешто може да изјави само неопевана лажовчина!“
Сашка ми купила „Политикин забавник“, а на насловној страни робот седи на клупи и чита неку књигу, поред њега чучи мали роботић и нешто на клупи црта, а улицом, као унезверени некуд журе људи и, сви, притом, буље у мобилне телефоне. А насловна страна „Забавника“ је најава за причу Исака Асимова (1920-1992) који предвиђа да се 2157. године неће више читати штампане књиге, већ само оне записане у компјутерима.
Ах, како ми је на душу тешко пала ова прича Исака Асимова, тог 15. марта 2025. године. Јер, ко зна да ли ће 2157. године бити сачувана, бар, једна моја књига? Да ли ће икога занимати моја прича о Стефану Немањи, праунуку римског цара Константина Великог?!
Него, у ноћи 15. марта сањао сам како на пролећном маратону у Београду трче и они кинески роботи из Пекинга. И, ајд, што трче, него и воде трку! А за њима каскају чувени маратонци Етиопљани, Нигерјици, а и ови наши јадници. Роботи први улазе у циљ, а мој Алек Неважни их дочекује раширених руку! Али, они га прегазе и иду даље, враћају се из Београда за Пекинг!“
Моја Црна чека да се пробудим, па ми каже: „Сан ти је страшан, али није лош. А све до 2157. године, овај 15. март остаће упамћен као највећи дан у историји Срба ма шта било после њега!“
