Или: ако ће Срби и даље робовати фудбалу и јудеохришћанству како онда да стигну до Непобедивог Сунца?
У прошлу суботу је, у мом Видову, одржана Академија, тринаеста по реду од 2011. године. Расправљало се о нашој старој вери, о древној србској Слави и да ли јој се Срби могу вратити и тако раскрстити са јудеохришћанством које нас је, начисто, упропастило!? Љубиша Митровић, професор емеритус, говорио је о томе колико је србско биће укорењено у старим славама и обичајима, колико је у народном колу утиснута србска душа, наш генетски запис, и, ако престане да се игра коло и слави слава, тог часа, Срба више неће бити. Века Радоњић, познавалац ове теме, подробно је показао како су сваку нашу стару славу прекриле јудеохришћанске славе не би ли нас одродиле од старе вере, старе Славе која је не само кичма сваког Србина, већ, и „кичма свемира“, па и самог Бога. А Валерија Бркљач, која се четрдесетак година озбиљно бави хиромантијом, саопштила нам је да је, на длану сваког Србима утиснуто не само винчанско писмо већ и то да смо „у крвном сродству са Богом“ и да је, сваком од нас, обавеза да то прочита са свог длана. Мени је осатало само да, по не знам који пут, подсетим да је Немања, по налогу Ватикана, спровео геноцид над Србима под паролом „Милосрдни рат против Срба“! А, недавно смо имали и „Милосрдног анђела“, јер план о истребљењу Срба као да још није завршен.
И, после свега намеће се питање; да ли Срби имају снаге да се врате Непобедивом Сунцу са којим је Александар Велики отишао за Индију, а оданде се његов син Александар Хелиос, иначе, познат као Исус, вратио не би ли нам Непобедиво Сунце божанску снагу дало?Него, овог уторка, када наше девојчице у копачкама нису успеле да победе Данце, као да је све мање наде да ће Срби да се сете да им је „Бог родитељ и да су изабрани народ на Земљи“. Како ствари стоје, та истина биће спржена у предстојећем Трећем светском рату. А од Срба остаће, по свој прилици, само радиоактивни пепео. Е, сад, да ли тај тренутак треба чекати скрштених руку?! Треба ли нешто, у задњи час, покушати? Наравно, да треба! Али, шта!?
За почетак, треба донети, по хитном поступку, закон којим се забрањује играње фудбала у Србији! Треба ли да објашњавам зашто!? Фудбал, та „најважнија споредна ствар на свету“, је, просто речено, црна магија опаснија од јудеохришћанства! Фудбалском црном магијом залуђују се најшире, самим тим најсиромашније народне масе не само у Србији, већ, на целој планети. Они који, најчешће, немају ни за хлеба, они се, пре свега, „хране“ фудбалом и ту Србија не заостаје за осталим „банана земљама“. Зато у Србији треба забранити и телевизијске и радио преносе фудбалских утакмица! И домаћих и страних! Јер, фудбал је болест опаснија од короне! Затим, треба строго забранити да се деца по улицама и паркићима играју лоптом. У те сврхе треба забранити продају лопти по продавницама, али и производњу и увоз фудбалских лопти! Шта!? Ово моје вас подсећа на Орвелову „Животињску фарму“!? Па, ми у тој „Животињској фарми“, већ живимо захваљујући и фудбалу!
Него србски малишани су, мање више, гојазни и, све више, те гузате дебељуце се не одвајају од мобилног телефона ни док једу лошу храну које су им маме потуриле, обично из супермаркета, а ништа боље им не нуде када, од беде, нешто у кухињи скувају.
Као хитна, прека потреба мера намеће се и законско укидање фудбалских клубова: „Црвена звезда“, „Партизан“, доста је, бре, тога било! Тим пре, што је у србским клубовима све мање места за домаће таленте и стасале фудбалере. У центру пажње су, углавном, страни тамнопути играчи. Елем, клубови, углавном, служе да се у њима врте свакакве паре, а фудбалске игре све мање! А како и да буде када се утакмице намештају и унапред се знају резултати те се кладионице богате. Фудбал, фудбал мора да буде протеран из Србије, а камоли да се граде нови фудбалски стадиони! Доста се, бре, више овај народ залуђује!
Питаћете се, после свега, што сам рекао, да ли сам, у животу, икад, лопту шутнуо? Е, ту се грдно варате! На Новом Београду звали су ме Џорџ Бест и отац Жарко хтео је да ме води у „Црвену звезду“ код Рајка Митића кога је крстио мој деда Војислав, архијерејски намесник белопаланачки. А кум Рајко ми је из Беча, још као клинцу, донео фудбал са потписима свих играча, а фудбал ми је у руке уручио Шекуларац. И то сам ноћима сањао…
Наравно, нисам пристао да заиграм за „Звезду“ јер би ме целог живота прогањало да сам на Маракану заиграо због кума Рајка. Наставио сам да играм мали фудбал на Новом Београду, али сам и уписао чисту филозофију у Капетан Мишином здању. И, временом сам схватио да је фудбал, баш, као и Марксов комунизам, „опијум за масе“ помоћу кога се народ држи у покорности…
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице стаје потпуно на моју страну: „Данашњи фудбалери су исто што и гладијатори древног Рима, а знамо како се све то завршило. Парола „хлеба и игара“ не може да траје довека!“
Моја Црна мисли исто: „Хајде, да, бар, побеђују па да, нашим девојчицама у копачкама, прогледамо кроз прсте! А, овако, као губитници, заиста не заслужују место под Непобедивим Сунцем!“