Или: ако у Србији живи још понеки Друид, да ли он може да подсети Србе ко су они некад били?
У лигенштулу, уживам на Сунцу на Мокранском врелу, а где бих на другом месту када је овде рај! Кад, из полусна, тргне ме девојчица, рекао бих, има тринаест, четрнаест година.
И овако почиње: „Опростите што Вас узнемиравам, али морам нешто да Вас питам?! Да ли сте Ви Друид, јер имате, заиста, друидски перчин, дугу браду, а и те плаве продорне очи?“
Ту је прекинем: “А откуд ти знаш за Друиде?“
А она ће: „Па, у школи смо учили о Друидима, а читала сам и ‘Астерикса’…“
И, одлучим да признам: „Да, ја сам последњи Друид у Србији коме је ова планета Земља као рођена сестра, тако је осећам! А и Сунце ми је као брат рођени, без кога, ево, ни један дан не могу да живим. Као Друид имам и неке моћи, рецимо, да одагнам невреме, али и да призовем облаке, кишу, а са громовима знам да разговарам, и, то на србском као Никола Тесла. Притом, познајем и црну и белу магију и то одвајкада, и послужим се када ми је нека потреба. Имао сам много живота, али да не идем даље уназад, био сам Исусов рођени брат, Тома Близанац и био сам разапет, уместо њега, у Калкути. А био сам и Богумил монах, друг из детињства Саве Немањића кога сам отровао у Трнову због свега што је урадио староверцима. Био сам, моја девојчице, и Леонардо да Винчи који се сетио да је Србин са Дунава, из Винче. Најзад, да скратим, био сам и Лав Толстој који се спремао да из Русије бежи за Србију, јер је из породичног родослова утврдио да води порекло од Чарнојевића. Ето, то су ти Друиди, они се селе из тела у тело, и, сваког живота се сећају. Иначе, сада се трудим да подсетим Србе ко су они некад, у древна времена, били.“
Девојчица са врела гутала ме крупним црним очима и видело се да би ме, најрадије, загрлила и пољубила. Ту сам је предупредио: „Немој о томе да размишљаш! Одмах бих био педофил и завршио бих на робији. А у наша древна времена, девојком се сматрала она која наврши четрнаест година. Али, било је то, па се заборавило.“
„А колико дуго Друиди живе?“ наставила је она. Ту рекох: „Друиди живе док им не досади, а онда се подвргну еутаназији!“
„Да ли то значи да је и Ален Делон био Друид, јер он се, ево, подвргао еутаназији у осамдесет и осмој години?“ рећи ће она.
„Не, не, Ален Делон није био Друид! Био је само лепотан над лепотанима! А пресудио је себи еутаназијом јер није више могао да трпи боли од рака у утроби.“
После овог разговора моја малолетна лепотица се бућнула у врело, а ја остадох у лигенштулу са – Аленом Делоном. Присећао сам се времена када је долазио у Београд на снимање филма о Марку Полу. Када су београдски жестоки момци чули да је Делон у Београду организовали су једну банду да га нападне у ресторану, али и другу банду која га је одбранила од прве банде. Тако је Стеван Марковић постао телохранитељ Алена Делона. Београдски несташни момци су са Делоном и ушли на велика врата у Париз, и, то у високо француско друштво.
Е, сад, Стевица Марковић стасит и леп момак био је убеђен да је лепши и од Алена Делона, а то је помислила и Натали Делон. Убрзо, Стевица је постао љубавник не само Делонове жене, већ и жене Жоржа Помпидуа. Све се то дешавало уочи председничких избора када је Стевица не само водио љубав са Клод Помпиду већ је њеном мужу слао фотографије на којима се јасно видело шта он са његовом женом ради.
Ту је дара превршила сваку меру и Стеван Марковић нађен је раскомадан у пластичној врећи са одсеченим полним органом у устима!? Француска штампа није могла или није смела да све свали на председника Жоржа Помпидуа, већ, јој је било лакше да оптужи Алена Делона. Али, Ален Делон, до краја живота, није признао да је крив за свирепо убиство Стевана Марковића. А све ово мени је испричао сада, већ, покојни београдски фоторепортер, славни Белмондо, који је био, очигледно, умешан у аферу са госпођом Клод Помпиду. И Белмонда су у таксију хтели да удаве жицом, али он се, некако, извукао, али је до краја живота кубурио са гласом.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице, и, овде има нешто да каже: „По мени, Стевана Марковића су убили четници, а које су у Паризу уважавали јер је Дража Михаиловић, на Војној академији, делио собу са Шарлом де Голом. Јер, стављање одсеченог полног органа у мртва уста је четнички рукопис, четнички потпис! Они су одсечене полне органе стављали у уста и закланим немачким војницима који су се, ненаоружани, купали на Лепеници. Када је Хитлер видео фотографије закланих немачких војника са пенисима у устима, одмах, је наредио сурову одмазду, то јест, стрељање ђака у Крагујевцу! Е, сад, има и те приче да масакр на Лепеници нису учинили Дражини четници, већ, прерушени Крцунови партизани! Било како било, Стевана Марковића су у Паризу убили Срби да Жорж Помпиду не би пропао на изборима!“
Него, вратимо се Алену Делону. Поводом његове смрти, у београдској „Политици“ појавила се читуља: „Сачуваћемо успомену на епоху када је овај самурај филма и уметник живота очарао свет.“ У потпису: „Књажевачка група“.
Моја Црна ме, пак, прекорева: „Ако си, заиста, последњи Друид у Србији, а и ја мислим да јеси, зашто те онда толико занима ко је убио Стевана Марковића; да ли је убијен, по налогу, Алена Делона или Жоржа Помпидуа!? А мене живо занима да ли ћеш и ти да се подвргнеш еутаназији када ти живот досади!?“