Или; ако је и ЦИА дошла до тога да постоји реинкарнација, када ће се Срби сетити да је то записано у њиховим Ведама још пре 12.000 година?
Ево ме у Београду, већ, две и по недеље, и, кад, бре, прође сво то време! Прво сам се код Александре и Веке лечио од тешког бронхитиса, а када сам оздравио прешао сам у Грочанску код Биље и Сашке. А, шта ћу, уопште, у Београду?! Како, шта ћу, мајковићу?! Треба да приредим „Џон Ленона“ за штампу, а и да нађем спонзоре за штампање овог блесавог романа.
Него од престонице сам се потпуно одвикао и тумарам по њеним улицама као нека сеоска џукела. И, лепо осећам; недостаје ми провинција, јер тамо је Србија. Зато ме Славољуб, у суботу, и водио у кафану „Битољ“ у Крњачи која ради од 1940. године! Кафану је отворио Наум из Битоља, а затим га је наследио његов син Тале, па унук Мита, а данас то ради праунук Саша. Кафаница је, по зидовима, окићена дирљивим породичним фотографијама и свака те дирне у срце иако ниси познавао те људе. Наравно, ту су и коцкасти столњаци и тиха музика војвођанских тамбураша од чега се разнежиш поготово ако си био новосадски зет. А, тек, шта смо јели! За предјело такозвано „топено“, а то су у земљаној посуди измешане и топљене четири врсте сира и све то зачињено алевом паприком. Затим, телећа чорбица, па љуцнута мућкалица, и, свакако, вино „кратошија“. Е, да, на крају и кремпита! Док сам све то варио, присећао сам се Битоља, те дивне вароши која је задржала доста тога из Наумових предратних времена када је он решио да се досели у Крњачу и отвори кафаницу и пекару.
Ни у Београду не одустајем од таблоида који, додуше,о студентским протестима пишу све и свашта од чега ми се повраћа. Али, опет, буразеру, само у „Српском телеграфу“ и то на насловној страни пише да је „ЦИА открила да има живота и после смрти“, то јест да „реинкарнација постоји јер свест никад не умире“. То, између осталог, пише у извештају ЦИА од 29 страница који је још 1983. године потписао Вејн Макдонел. А он, у закључку овог документа пише: „У етапи када освојимо границе простора и времена, морамо бити, и те како, спремни за сусрет са размуним бестелесним формама енергије“.
Потпуковник Макдонел је, иначе, у тајности у Институт Монро у Шарлоту (Вирџинија) развио пројекат „Капија“ као систем тренинга за постизање повећане снаге и пажње неопходне за промену свести. Амбициозни циљ је био да се свест помери ван сфере физике да би се, на крају, избегла, чак, и ограничења простора и времена. Оно што је откривено потврдило је постојање реинкарнације. На 17. страници Макдонеловог извештаја пише: „Када свест доспе у апсолут (изван простора и времена) она са собом носи сва сећања која је акумулирала кроз искуства у стварности.“ Испада да налаз Института указује на могућност да се сећања преносе из живота у живот путем реинкарнације. Бајдвеј, ЦИА је заинтересована, пре свега, само због „стратегије психичког шпијунирања“. Генерал Алберт Стаблбајн је и ангажовао Макдонела да телепатски шпијунира совјетске базе и прикупља податке. И овај је то радио, а његова „стопа успеха била је 28 одсто“
Е, сад, велика је мистерија 25. страница која је истргнута из Макдонеловог извештаја. Та страница је, касније, нађена у архиви Института Монро, а у њој пише о космосу онаквом како су га разумевали древни народи, али и о интеракцији човека са свемиром.
Да ли је ЦИА ишчупала ту 25. страницу да се не би видело како је у србским древним Ведама писало још пре 12.000 година оно до чега је Мекдонел дошао на основу својих истраживања? А Срби су заборавили на своје Веде и примили су, додуше, насилно јудеохришћанство тако да су данас људи који памте као кишне глисте.
После свега овога присећам се шта ми је Лав Гершман бели маг из Москве, рекао пре тридесетак година, када сам објавио мој први роман „Житије Савино од Богумила монаха“. А казао ми је ово: „Немој да уображаваш да си ти писао то житије које је Србе толико узнемирило. Ти си само бележио оно што ти је Богумил монах диктирао у перо. А тај Богумил монах, савременик Саве Немањића, био си ти!“
И, добро сам запамтио шта ми је Лав Гершман рекао, тако да верујем како ми је свих двадесет романа које сам, до сада, написао, диктирао са неба неко други.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ми каже: „Добро је да си то схватио, то да су твоји романи само сећања на твоје минуле животе! Схвати ти си изасланик Небеске Силе, баш, као онај Младен Протић из Гуче који је тврдио да је Исус био Србин!“
Ту моја Црна додаје: „А можда си у прошлом животу био и Љубомир Стојановић, председнк Српске Краљевске Академије који је тврдио да је Немања праунук цара Константина Великог, када си се, ево, намерачио да пишеш роман о њему! Него пиши, само пиши, када ти је дато, а Срби ће, ваљда то некад схватити! А када, опет, кренеш у кафану ‘Битољ’ мисли мало и на мене!“