Или; ако је телевизијска серија „Сабља“, углавном, „уметничка интерпретација“ атентата на Ђинђића да ли, и после двадесет година, то убиство треба да се заташка?
Нећу о новосадској надстрешници, јер ни у школи нисам певао у хору, па нећу ни сада у хору добронамерних и злонамерних колумниста. Рећи ћу само да се бојим како ће се ова трагедија у Новом Саду заборавити, већ, до Божића. Јер, Срби памте као кишне глисте. Када је, рецимо, пала „Надстрешница“ са Никејског сабора, а главни кривац је Немања, у Рашкој су, одмах, заборавили да су народ најстарији, да су пре 12 хиљада година дошли са Сиријуса, и градили пирамиде по Балкану и Египту. Тужно је то, али Срби су, преко ноћи, додуше, под присилом Немањића, прихватили Исуса из Назарета, а који није ни постојао.
А прича о Исусу је, сјајно испричана у бајци о Пинокију коју је написао Карло Колоди, оснивач модерног анархизма у Италији. Знамо, ваљда, да је Пинокија издељао дрводеља Ђепето, алијас Јосиф Дрводеља из Назарета. И Пинокио, луткица од дрвета, попут данашњих робота, лутао је данима тражећи свог оца. Када је, коначно, пронашао оца, сав радостан, бацио му се у загрљај. Ђепето је тада рекао да је сва ова промена његова заслуга. „Зашто моја?“ питао је Пинокио. „Зато што рђава деца, када постану добра, имају ту особину да дају нов и весео изглед и кући и породици“ одговорио је Ђепето. Следећег јутра када се пробудио Пинокио је схватио да је постао прави дечак, од крви и меса. У џепу је пронашао нове златнике као знак захвалности што је своју уштеђевину послао Вили. Није могао да се начуди свим чудима која су се око њега дешавала. Тако Пинокио постаје добар и на крају поштује и оца.
Ова бајка о Пинокију осликава, за паметне, верно слику о Исусу, о јудеохришћанству, коме Срби и данас робују. Али, мене бајка о Пинокију подсећа, помало, и на Зорана Ђинђића. И њега је у Франкфурту направио неки Ђепето и послао га у Србију да залуђује Србе, шатро, да их ослободи од Милошевића. И Срби су пошли за њим у петооктобарску револуцију, али потом се Ђинђић осилио, и, на пример, узимао рекет странцима за смедеревску железару те почео је да купује латифундије по Аргентини, а пунио је и сефове швајцарских банака. А онда се, гле, сетио Косова и постао, преко ноћи, заклети православац и то му је дошло главе. Наравно, не може се све свалити на Коштуницу, већ, на дубоку државу која диригује овим светом из атомског склоништа испод Беле куће у Вашингтону. Да, да светом управљају „Каинови синови“!
Зато је Ђинђићево убиство, до данас, неразјашњено. А када је убијен, био сам уредник у „НИН“-у и бацио сам „у ватру“ младог Николу Врзића. Још првог дана, после атентата, дознали смо да је на Ђинђића пуцано из сасвим друге зграде. Добро, пуцао је, по свој прилици, и Звездан Јовановић, али он је гађао Ђинђићевог телохранитеља Милана Веруовића не би ли правом атентатору оставио „незаштићену мету“. А прави атентатор био је троструки олимпијски првак у гађању пушком. И, гле, његов фоторобот се појавио, првих дана, у медијима. Био је то згодан момак риђкасте коврџаве косе. Али, по нечијем налогу, брже боље, фоторобот је склоњен и издата је потерница са лицима из земунског клана.
Једино је „НИН“ причу о Ђинђићевом убиству градио на „трећем метку“, а што је званична истрага одлучно одбијала. А трећи метак је испаљен! Био је то „ледени метак“ којим се убијају слонови и носорози у сафари лововима. Сем „НИН“-а, само је још Веруовић тврдио да је на Ђинђића испаљен трећи метак. Касније, Никола Врзић објавиће књигу „Трећи метак“ у којој се пориче званична верзија атентата на Ђинђића.
И, гле, прошлог уторка, у „Данасу“ огласиће се Жарко Кораћ који ће и даље тврдити да је за убиство Ђинђића „заобиђен Коштуница који је био ослонац Ђинђићевим противницима“. Али, зато ће Веруовић, за „Данас“, поводом ТВ серије „Сабља“, рећи да је то „једна бљузга и, још један ексер у ковчегу истине“, а којим хоће да се „сакрије од јавности и затрпа истина“. Веруовић се, још, пита; зашто се аутори „Сабље“ баве овом темом „са измишљеним ликовима“, и већ, у старту, оградили су се да они нису ти који ће износити истражне радње.
Елем, „Сабља“ је нешто „између уметничке интерпретације и историјске конструкције, а то је тешко уредити“ што би рекао Кораћ.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице се, с правом, пита: „Чему онда оваква ‘Сабља’? Значи ли то да је ‘Сабља’ снимљена по диктату дубоке државе?“
Моја Црна стаје иза Јунга: „Не би ме изненадило да су ‘Каинови синови’ и писали сценарио за ‘Сабљу’! Него, изгледа, да Ђинђић није, као Пинокио, своју уштеђевину поклонио Вили. Те је зато, за разлику од Пинокија, остао рђав дечак који је примерено, кажњен!“