Или: ако је Валерија Бркљач утврдила да се свако од нас „рађа писмен“ и да је на нашем длану утиснуто винчанско писмо, треба ли још да се колебамо да смо ми, Срби, „у крвном сродству са Богом“?
Онолико година сам живео у Београду, а, тек, прошле недеље, открио сам Бојчинску шуму. И, гле, у њој сам два пута био, за недељу дана. Први пут са Александром и Веком, онако, необавезно, а било ми је божанствено. Шетајући овом шумом, осећао сам неки необјашњив мир, као Буда када је одлучио да оде у Кашмир. И, ко зна, можда сам, некад и био Буда! Ко би се, бре, сећао свих мојих узбудљивих живота које сам проживео за ових 12.000 година.
А други пут, у прошлу суботу, пошли смо поново у Бојчинску шуму, али, овај пут на позив Симониде, ћерке оног лудог Милића од Мачве који ми је, својевремено, мозак испомерао у његовом замку на Звездари. Елем, Симонида је била домаћица њеним гостима из руског Сибира, из Јакутије, а они су нам приредили незабораван плес на отвореном којим славе, поновно рођење природе након тешке зиме, 21. јунa. Игра се, на челу са шаманом, обредно коло OHUOKHAY и кличе се УРУJ. А то коло смо, рекох, одиграли и у Бојчинскоj шуми и клицали УРУЈ. У овом колу, био сам између Александре и Симониде, а кроз мене су струјале шуме далеке Јакутије, највеће руске републике која је велика као 35 Србија, а у њој живи само милион становника који себе називају и Сахи или Сахалари, а своју земљу зову и Саха. Иначе, код њих је зими и минус 60 степени Целзијуса, а лети плус 40 степени. Личе на Кинезе, а облаче се као Индијанци и дали су 500 становника за руску војску у Украјини.
Него, на овом фестивалу у Бојчинској шуми стрефило ме још једно велико изненађење. Милош Мацановић, иначе, мајстор филма, а са њим, већ, годинама снимам мог „Безбожника“, донео нам је књигу „Божји алфабет“ Валерије Бркљач. Још, после првих страница, књига ме је срушила с ногу. Јер, Валерија Бркљач нас обавештава да се ЧОВЕК РАЂА ПИСМЕН и да је, на његовом длану, исписано ВИНЧАНСКО ПИСМО!!? Човек Винче је, на тај начин „проницао у тајне властитог постојања, а полазио је од себе као од Божјег записа на његовом длану“. Само је „Винчанац могао да учини један генијалан подухват и да сагледа кроз себе УНИВЕРЗУМ као његову манифестацију“. Винчанац је „кроз линије длана, могао да сажме и подвуче сличности те учини своје постојање достојним памћења преносећи значења са длана на својих руку дела“.
По Валерији Бркљач испада да је сваки Винчанац, то јест, Србин, у ствари, Божја направа илити компјутер коме је Бог на длану исписао све о свемиру, па и о себи. Тако да није никакво чудо што су, и по Веселину Чајкановићу, Срби пре примања хришћанства, „веровали да су у крвном сродству са Богом“. Због тога су Немања и његови наследници сатирали Србе у покушају да им наметну јудеохришћанску веру, тачније, јеврејску црну магију. И у томе су умногоме успели.
А све је почело, још пре цара Константина Великог који је на Никејском сабору устоличио јудеохришћанство не би ли, помоћу њега, држао у покорности све народе Римског царства. Почело је, наиме, са Аристотелом који је у педеризованој Атини гласно рекао да „између жене и краве нема никакве разлике“. Зашто је Аристотел угробио „светост женског принципа“? Зато што су жене којима је то дато, читајући са длана, биле „непосредни тумачи“ древне винчанске културе. У „мрачном“ Средњем веку, хиромантија је била сатанизована, а и жене које су се њом бавиле, и гле, од Аристотелових крава постаће озлоглашене врачаре које су спаљиване на ломачи само зато што су, са длана, могле да прочитају судбину сваког човека, али и владара, па и судбину сваког народа.
Валерија Бркљач записује: „Било ми је потребно неких двадесетак година да пронађем везе између времена које је претходило рађању хришћанства и времена самог Константина Великог који је озваничио хришћанство. Спуштање кроз време захтевало је да решим једну необичну енигму како бих могла да дешифрујем извесна значења. Наиме, са ‘главом’ каква је наша данас, немогуће је проникнути кроз таму тих давних времена, а да се негде не заглавиш.“
Зато је Валерија Бркљач, и те како, захвална професору Радивоју Пешићу и осталима који су проучавањем винчанског писма допринели да се „не изгуби веза са нашим властитим винчанским траговима, да се не би ти наши корени из Винче сакрили или продали као део нечијег туђег нематеријалног и материјалног културног наслеђа. Мистерија писмености има свој властити врт у коме је Винчанско писмо Дрво мајка. А како су се шириле шуме писмености, остаје будућим генерацијама да то разјасне.“
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице примећује: „Видиш ли да се у Јакутији слави 21. јун као поновно рођење природе, а ти, само дан касније, 22. јуна славиш Видовдан, али не као дан када је била Косовска битка, већ, га славиш као најдужи дан у години, када се природа потпуно пробудила и размахала. На теби је, мој дечаче, да подсетиш Србе зашто треба да славе Видовдан, али и да их призовеш памети да су у крвном сродству са Богом и да је то записано, винчанским писмом, на длану сваког Србина. Бајдвеј, цар Константин, иначе, латинизовани Србин из Ниша, устоличио је хришћанство, али је, све до смрти, веровао у Непобедиво Сунце!“
Моја Црна се потпуно слаже са Јунгом и само додаје: „Време је да Срби схвате да су у крвном сродству са Богом. Јер, Трећи светски рат само што није почео и Срби, ако ће и да нестану, треба, бар, да сазнају да нису јудеохришћанске овце, већ, Божји синови!“