Или: ако је Александар однео „будизам“ у Индију, да ли са његовим сином Исусом почиње Ренесанса у Европи!?
Само три дана после Додикове посете Путину у Кремљу, министар Лавров објављује да је Русија отворила амбасаду у Бања Луци! И, баш, тада нађем се, после дужег времена, са мојим Путином и његовом прелепом Каћушом у новом белопаланачком кафићу „Кућа“. Наравно, не могу, одмах, да га питам; да ли је ће, ускоро, у Републику Српску да се дотера руско нуклеарно оружје којим може да се гађа, рецимо, за почетак Франкфурт, а онда и Берлин, ако треба? Путин се на ово моје питање мудро смешка и ништа не каже. Али, памтном човеку и комарац је музика.
Онда окрећемо разговор на сасвим другу страну. Народи сибирске Јакутије славе 21. јун као почетак Нове године. На тај дан и народи Анда улазе у 5532. годину, а ми ћемо даље да каскамо за њима у 2023. години, уместо да, по Старом србском календару, славимо 7532. годину. Е, сад, ја славим 22. јуна бога Вида у мом Видову, а Срби ће га славити шест дана после мене и то само као пораз или победу на Косову. Срби су, дакле, примајући јудеохришћанство, богу Виду окренули леђа, а он је био заштитник Срба одвајкада. Он је са његова четири лица гледао на све четири стране света и будно пратио одакле долази опасност за Србе. И док смо славили бога Вида нико нам ништа није могао, а када смо прихватили лажног Назарећанина, све је отишло дођавола, постали смо овце са којима је свако радио шта је хтео. А зна се чему овце служе; за шишање и клање.
Све је, пак, почело на Никејском сабору када је измишљен Исус из Назарета не би ли се избрисао сваки траг не само богу Виду, нашем Непобедивом Сунцу, већ и Исусу из Охрида који је детињство и младост провео, са оцем Александром у Индији. То је, и те како, ишло на руку цару Константину Великом да сравни са земљом Охрид, прави Јерусалим, а у коме је рођен Исус, син Александра Великог и коме је право име Александар Хелиос, колико да се зна чији је син. Исус се, у тридесетој години вратио из Индије да поврати очево Царство од Римљана и да шири „будизам“!
Е, сад, ајде и то да расправимо! Ако је Исус и донео Будину науку, он је, заправо, донео нашу стару веру коју је његов отац Александар, поставши Буда проповедао у Индији. Будизам је, дакле, наша стара вера препевана од Александра за индијске прилике. Дакле, ако је Исус био Будин ученик, онда је Буда, нико други, него његов отац Александар.
Ако, пак, мислите да сам зрео за лудницу, морам да вам скренем пажњу да и славни индијски гуру Ошо, такође, тврди да је Александар био Буда. И као што је Европи и осталом хришћанском свету тешко да призна да је Исус био Србин, тако је у Индији и будистима широм света, такође, тешко да признају да је Александар био Буда! Сад вам је, ваљда, јасно зашто Србе не воле на овој планети и зашто су се сви окренули против њих још од Александра и Исуса, поготово, после Никејског сабора, а који је одржан само четрдесетак година после Исусовог пропалог устанка против Римљана и његовог повратка за Индију.
Него, поменути гуру Ошо каже да је Будина статуа направљена тек 500 година после његове смрти (!!?) и да се „није знало како је Буда изгледао!“ О томе Ошо, овако, пише: „Када је дошао у Индију, Александар је изгледао дивно. Био је, заиста, лепотан. Будине статуе, у ствари, приказују Александра. Лице статуе није индијско, већ, грчко. То је Александрово лице. Александрово лице послужило је будистичким монасима као модел. Био је то веома прикладан модел. Више је одговарао Буди него Александру. Оно што је Александар био, то што је постигао, могао је постићи и са Будиним лицем, без проблема. Али, Буди је било потребно лепо, симетрично лице, лице усклађено са његовим унутрашњим бићем. Лепота његовог лица и пропорције његовог тела изражавају Будину унутрашњу лепоту, лепоту Будине душе!“ Ето, то пише Ошо у књизи „Путовање људске душе“.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице, овде ме подупире: „Испада да је Буда, пре Александра био некаква митска појава. Јер, његова мајка је зачела са бићем које је имало главу слона! И, тек, када се Александар појавио у Индији, тамо су га препознали као Буду! Тај србски Буда донео је Индијцима ведска, аријевска знања којима је подучавао и свог сина Ису како су га у Индији звали.“
А да би се ово заборавило, у Индији и на Тибету почели су Буду да приказују као трбушкастог дебељуцу не би ли се тако сећање на „лепотана Александра“ заборавило, и, то им је, без сумње, успело.
Него, ако је Александар донео Индији будизам, да ли је са његовим сином Исусом, у Европи почео снажан духовни покрет, а затим и оно што зовемо Ренесанса!? Знам да вам ово звучи потпуно шашаво, али, полако, станите на час! Није ли Љубомир Стојановић, предратни председник Српске краљевске академије наука, истражујући србске родослове, дошао до тога да је „Немања праунук римског цара Константина“ те да тако „нема 800 година србске, па и европске средњовековне историје“! На основу тога и ко зна још чега, Младен Протић, ничеанац из Гуче и савременик Љубомира Стојановића, смело је устврдио да „Исус није разапет у првом веку у Јерусалиму, већ у деветом веку и то у Риму, поред Колосеума“!
Међу првим фрескама, као на оној у Дечанима, Исус је приказан, са мачем у руци у пратњи светих ратника, као вођа устанка против Римљана. Бајдвеј, цинобер се прво употребљавао на фрескама косовских манастира, што ће рећи, да је Ренесанса почела на Косову! А на фресци Исусовог распећа у Студеници, у горњем десном углу, у ванземаљској летелици седи човечуљак чиме се посматрачу ставља до знања да Срби нису са ове планете, и да су „богови“ њихови родитељи, а што и пише на самом почетку Старог завета, на првој страни Мојсијеве књиге.
Моја Црна дубоко уздише: „Ти си, баш, решио да слудиш Србе, али и остатак света. Нека, нека, треба сви то да знају пред почетак Трећег светског рата, а који, не дај Боже, може да почне и из Бања Луке…“
Драган Јовановић