Или; ако је Србија, у Уједињеним нацијама у Њујорку, показала да је Резолуција о Сребреници смешна, да ли је онда сада згодна прилика да се отвори расправа о „културолошком“ геноциду Немањића на Србима?
Рецимо, да је Србија, у прошли четвртак, однела, какву такву, победу у гласању о Резолуцији о Сребреници у Уједињеним нацијама у Њујорку. Тим пре, што у Сребреници није било никаквог геноцида! Штавише, могао је да настрада Ратко Младић?! Како сад, па то!? Е, па, Младићеви војници који су препознали заробљене крвнике који су извршили прави геноцид у србским селима поред Дрине наумили су да их побију. Младић им се испречио на путу, и није хтео да их пусти код заробљеника, али један од његових ратника му је бесно скресао у лице: „Генерале, склоните нам се с пута, иначе ћемо и Вас првог убити!“ И Младић није имао куд, пустио је да приђу заробљеницима и да их стрељају, њих око две хиљаде. Била је то сурова одмазда за спаљена србска села у Подрињу у којима је, заправо, извршен геноцид, када је поубијано све живо, до колевке.
А постоје, хвала Богу, и телевизијски снимци на којима се лепо види да Младић, лично, надгледа како аутобусима из Сребренице одлазе жене, деца, старци.
Ето, то је истина која се упорно заташкава.
Него сада, када је покренута тема о геноциду, можда је згодан тренутак да Срби погледају себи храбро у очи и позабаве се тзв. „културолошким“ геноцидом кога србски народ, ево, вековима носи на својим плећима.
И, ајде, да кренемо од Немање. Ту, прво, треба себи да признамо да Немања, по свој прилици, и није био Србин. У најбољем случају, био је полатињени Србин. Србски родословци труде се из петних жила да докажу и ко му је био отац, а постоји осам кандидата, али ни за једног од њих нема чврстих доказа. А име мајке се и не спомиње.
Али, зато је академик Љубомир Стојановић (1860-1937), бавећи се србским родословима и летописима, дошао до тога да је Немања „праунук римског цара Константина Великог“!? Сав очајан, академик Стојановић каже: „Потрошио сам двадесет година да бих показао како није било ни 800 година србске средњовековне историје!“ Бајдвеј, не само србске, већ, и европске. Јер, „мрачни Средњи век“ у Европи није ни постојао зато се у њему, јелда, „ништа није ни догодило“ како су нас учили у школи.
А шта је била Немањина мисија? Он је, по налогу Ватикана, са германском плаћеничком војском утерао на силу јудеохришћанство у Србе. По неким руским изворима, Рашка је, у време Немање, имала око 600.000 душа. Немања је двеста хиљада побио палећи села у којима се славио бог Вид, двеста хиљада је прогнао преко Дрине у Босну, а оних двеста хиљада што је остало, њих је са сином Савом покрстио.
Поновићу зато, по не знам који пут да када су Анту Павелића, на самрти, питали ко му је био узор од државника у историји, он је, без колебања, одговорио: „Немања! Он је дао рецепт за уништавање Срба!“ Дакле, по Немањином рецепту су Срби у Хрватској истребљени.
Али, гле, шта се дешава?! Срби временом свог џелата Немању и његовог сина Саву прихватају као духовне родитеље и осниваче србске државе и у њих се куну и до земље им се клањају. Тиме Срби не схватају да су постали „културолошки“ самогеноцидан народ. И може да нам буде слаба утеха што су и сви остали хришћански народи „културолошки“ геноцидни. Јер, хришћанство је геноцидна култура која је, на силу, наметнута народима Европе и света.
И шта ћемо сада? Срби, за почетак, треба да раскрсте са Немањом и светосављем и да се врате старој србској вери и култури. То је, наравно, лако рећи, али треба много умне србске снаге да се то учини. Теже ће бити уклонити СПЦ него померити Авалу. Али, то се мора предузети иначе ћемо и даље тонути и сви ће нас газити. Можда нећемо боље проћи ако почнемо, не само у Уједињеним нацијама, да храбро и одлучно говоримо ко смо, заправо, да нам је древна Винча прапостојбина и да смо „у крвном с родству са Богом“ у шта су Срби веровали све до Немање. Али, морамо стиснути петљу и збацити са себе „културолошки“ геноцид који носимо вековима на својим плећима. А враћајући се својој винчанској култури, Срби би показали да су „најстарији народ на свету“, пошто је наше древно винчанско писмо, баш као и Стари србски календар најстарији на свету и по њему смо, данас, у 7532. години. То нико не може да нам оспори. Храбрости, храбрости, треба нам само храбрости за то.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ме охрабрује: „Ако ти нешто значи, мој дечаче, ја сам уз тебе! А, ваљда, ће ти се још неко од умних и храбрих Срба придружити. Или, овако ћете, веруј ми, нестати. А ако вам је тако писано онда, бар, гласно реците зашто су се сви на вас Србе окомили! И пожури, Трећи светски рат само што није почео те нека остане запамћено ко су били Срби!“
Моја Црна иде корак даље: „И, по мени, Трећи светски рат само што није почео. Али, он неће бити ни први, ни последњи нуклеарни рат који се на Земљи водио. И када будемо поново кретали од каменог доба, Србима ће се, можда, осмехнути срећа!“