Или; ако Доналда Трампа и неки републикански аналитичари називају „амерички Горбачов“ која је онда вајда што је Меланија проговорила србски у Лос Анђелесу?
Ох, небеса, како су се Срби широм планете распаметили што је Меланија, у Лос Анђелесу, проговорила србски! Лепо је од ње што није заборавила наш језик и што се не стиди да проговори србски. Али, њен муж као да је заборавио да је Косово отето Србији, и, да би било поштено, са његове стране да нам Косово врати. Него како, такво нешто, очекивати од Трампа када је, мученик, заборавио да је и он србског порекла, да су његови преци из села Трн на србско-бугарској граници? И, тек, када се тога сети и проговори србски, и врати нам Косово, тек тада ћу га уважити, а дотле нећу да чујем за њега. Јер, он је почео да се понаша као слон, мислим, као слон у стакларској радњи, а на шта ова планета све више личи, а коју би да сруши, по налогу „Каинових синова“ који бораве у атомском склоништу испод Беле куће у Вашингтону. Зато су, чак, и озбиљни републикански аналитичари Трампа назвали „амерички Горбачов“. И ако тако настави да се понаша, онда, машала, машала, вратиће Америку уназад двеста година!
А шта се, пак, у Србији догађа? У понедељак, још у десет ујутру, почела је студентска блокада Аутокоманде и трајала је двадесет и четири сата! Пекло се, чујем, и прасе, кувао пасуљ на „смедеревцу“, а играло се и колце уз трубаче. Омладина се потпуно опустила као у стара добра хипи времена. Једино ми је засметало што су у једном ћошкићу певали „Ускликнимо с’ љубављу светитељу Сави…“ Јер, студентски анархизам не иде уз Немањиће. Тај Сава и његов отац Немања су велика несрећа која нас је задесила, много већа од овог мог Алека.
Зато од студената очекујем да буду и зачетници нове духовности која би се темељила на нашим претхришћанским духовним коренима. Јер, без такве дубоке духовне промене ништа неће вредети. И, ово сам спреман да понављам и када останемо за под ону Тарабићеву шљиву.
А кртица из СНС ми јавља да је мој Алек, на састанку са коалиционим партнерима, бесно изјавио: „Ако падам, пашћу као ова јебена надстрешница и уништићу све вас који сте испод мене!“ У понедељак, увече, на РТС, седећи поред Милоша Вучевића, скресао му је у лице да из његове владе треба да лети 50 одсто министара! Тиме му је ставио до знања да му Влада ништа не ваља! И, гле, сутрадан, у уторак ујутру, председник владе даје оставку, шатро, осећа одговорност што је претучена девојка у Новом Саду!? Еј, бре, дечаче, да ли, заиста мислиш да смо сви ми овце које ће твоју оставку прихватити блејањем!?
Него нема више „средњег прста“ на графитима и транспарентима. Чујем, да је Алек забранио употребу „средњег прста“ када је, на Кораксовој карикатури у „Данасу“, Ана Бранабић ујашила и пригрлила тај „средњи прст“, кога је измислила, једна провинцијска напредњачка будалетина.
И када сам, већ, ушао у те шкакљиве секси теме, ајде да вам кажем и ово. У књизи „Водич кроз љубавну историју Београда“, њен писац Ненад Новак Стефановић, сликовито описује предавање Александра Костића, „оца србске сексологије“ које је, одржано у Малој сали Коларчевог универзитета у Београду.
А, ево, шта је то толико скандалозно професор Костић изговорио: „Британци су (у једној студији) забележили 27 индијских назива за сексуалне позе, 14 је кинеских, 12 арапских, три су Немачке, али само је једна из Србије! А то је поза названа СРБСКИ ЈЕБ!“
Тог тренутка у публици је настао жамор, неверица, црвенило на лицима београдских госпођа и госпођица.
А када се галама стишала, професор Костић је, „научнички, хладно“ описао србски јеб. Елем, „жена лежи на леђима са затегнутим и затуреним, скроз уназад, ногама на мушким раменима који је над њом целим торзом, са обе руке, раширеним длановима ослоњеним поред жене да она не може да се помера, а мушкарац врши одозгорни притисак, одсечним кратким покретима тела“.
У сали настаје, опет, комешање, али професор Костић наставља уздижући увис прст: „Али, ту, грозоти није крај! Замислите не! Србски јеб се не остварује у кревету, већ, на голој земљи! Као да ејакулаторни завршетак има симболику оплодње. Порекло му је у ритуалима призивања добре жетве и свакодневне плодности земље. Жена је ту земља жедна кише.“
Ни професору Костићу није било пријатно због ове „архаичне перцепције србског народа“. Јер, у британској студији, „Срби су приказани као сексуални неандерталци“ те се наш сексолог целог живота трудио да „култивише љубавни нагон нације“.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице, пак, каже: „Србски јеб је поуздан доказ да су Срби најстарији народ на свету. А када су престали да упражњавају србски јеб, заборавили су и да су божанског, аријевског порекла.“
И ту је Јунг потпуно у праву. Јер, ако Срби једини употребљавају србски јеб, то значи да се сећају да су се богови парили са човечицама у Подунављу и да су „створили човека по свом обличју“ како, уосталом и пише још на првој станици Библије у Првој књизи Мојсијевој. И шта ако је србски јеб постао ритуална радња када су Винчанци почели да се баве пољопривредом још пре осам хиљада година!?
Моја Црна отворено предлаже: „Срби треба да се врате србском јебу не би ли се сетили ко су. Тада Србима не треба ни подршка Меланије, ни њеног мужа, а, богами, ни Путина!“
