Или; ако мој Алек планира да од 1. марта отвори границе за Албанце из Албаније и Северне Македоније, значи ли то да студенти морају што пре да га склоне с власти да нас, коначно, не упропасти?
И по сувомразици сам, на сувим веслима, у паркићу близу Грочанске. Веслам и до Лепенског вира, а и даље, кроз Ђердап, до Црног мора. Хоћу, бре, да се уверим својим очима шта се дешава у Украјини, а не да ми соле памет разноразни медији, почевши од „Актуелности“ на Хепију, па до оних Бајденових. А када све сабереш и одузмеш, страшно је шта се тамо дешава, тамо где људски живот не значи ништа. Страшно је, страшно шта сам видео веслајући, на сувим веслима, до Црног мора.
Него пошто ме мрзи да од куће понесем јастуче и ставим га на седиште испод дупета, настрадала ми бешика, а, можда, и простата. Јер, не заборавите, имам седамдесет и седам година, а планирао сам да живим до сто и двадесете, као Мојсије, Буда и охридски Исус из Кашмира.
Пожалим се Слободану Филиповићу који, као и ја, мисли да је Бог почео са стварањем света са центром у Шумадији, па тако све до Дунава и Крита. А он ме саветује да набавим зоб илити овас, кога коњи обожавају те зато су једине животиње које не пате од простате. Кренем, тако, од Црвеног крста ка граду, тражим зоб и нађем га, тек, у Чика Љубиној улици, у „Трефу“, у продавници здраве хране. Док сам се, пешице, враћао кући, нисам издржао да не отворим кесу и пробам зрневље зоба, и, гле, баш ми се допало, као да сам коњ! А, можда, сам некад, и био коњ! Питагора је говорио ученицима да се сећа, да је, у једном о минулих живота, био „бели коњ“. Можда се и ја сетим неког мог коњског живота пијући чај од овса.
Него са Веком, Александром и њеним братом Бошком, за ову јудеохришћанску годину, упутио сам се за студентима на Студентски трг, на репризу Славије. Добро, сада нас је било мање него 21. децембра, али енергија је остала она иста, моћна и чиста, и, није могао да је загади ни лош београдски ваздух, најлошији у Европи и свету, а скупу није могла ништа ни магла која је полегла на Београд. Али, ако је у Србији, преко сваке мере, све загађено, може ли ваздух да буде чист када се у термоелектранама спаљује увозни радиоактивни отпад мада се са тим почело још у време Слободана Милошевића.
Елем, није сва зла у Србији измислио мој Алек што не значи да не смишља и нова. Јер, ево, он се спрема да, од 1. марта, отвори границе за улазак радника из Албаније и Северне Македоније, а ти радници биће, углавном, Албанци који ће, после три године рада у Србији стећи и право грађанства и могућност куповине некретнина. А тамо где се населе Албанци, Арапи и џихадисти, Србима нема живота, они се насељавају „чопоративно и одмах стварају своје државе“.
Мој Алек прави, у потаји, и Нову радничку партију за нове раднике из Албаније. Зато студнети треба, што пре, да склоне овог махнитог сина Фахри Муслијуа, некад београдског дописника приштинске „Рилиндије“.
О томе сам, у поноћ, размишљао док је трајала петнаестоминутна ћутња. Ах, како је моћна била тишина коју није реметио ни Харис Џиновић на оближњем концерту, ни снажне петарде. А размишљао сам и о томе да ова студентска директна демократија може срећно да се заврши само у изворном комунизму, или србски речено, србском задругарству које вуче корене још из древне винчанске културе. Е, сад, тај изворни комунизам било би лакше спроводити по напуштеним србским селима, а што би, чак, и оваква никаква држава тешко контролисала. А може се студирати и из сеоске куће, притом, чувати овце, козе, кокошке и обрађивати окућницу. Требало би се вратити и старом србском календару, старом рачунању времена како бисмо се поново ускладили са небом, космосом или Богом, зависи ко како то зове. Мада, прибојавам се како ће ово студенти схватити.
Из ових снова, тргла ме је студентска бука која је наступила након петнаестоминутне ћутње.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ме храбри: „Твоје је да студентима, некако, саопштиш шта мсилиш о судбини њиховог бунта, а њихово је шта ће уважити од оног што ћеш да им саопштиш!“
Моја Црна мисли нешто слично: „И ја мислим да је лакше директну демократију спроводити на селу, за почетак, што даље од великих градова. А ти, пиј чај од овса и, убудуће, стављај јастуче под дупе док си на сувим веслима!“