Или; ако се, још увек, не зна ко су „неухватљиви организатори“ студентске побуне, значи ли то да ће они успети да од Србије направе пристојну државу?
Пре него што нешто кажем о незапамћеном студентском скупу на Славији, крајње је време, Срби моји, да вам кажем истину о, шатро, светом Николи, а кога толико славите! И, одмах, да знате нећу околишити! Елем, тај ваш Никола био је припроста морнарчина која се, некако, затекла на Никејском сабору. А овај Сабор одржан је у првом веку, тачније 38. године, убрзо после Исусовог повратка у Индију. Ово не тврдим само ја, већ и тибетански лама Лобсанг Рампа.
Елем, на Никејском сабору појавио се и епископ Тома дошавши, чак, из Калкуте да потврди како се Исус, иначе, син Александра Великог вратио жив у Индију после неуспелог устанка против Римљана. Поред епископа Томе и Арије, епископ из Александрије потврдио је да се Исус, иначе, родом из Охрида, вратио жив у Индију.
Али, Јевреји и Грци, тачније балкански Хазари, обрлатили су цара Константина и његову мајку Јелену и наметнули им причу о Исусу из Назарета. Дошло је до жестоке расправе, па и свађе, а онда је на сцену ступио вајни Никола и почео да чупа за браду епископа Тому из Калкуте. Настала је општа туча и цар Константин је прекинуо Сабор тог другог дана. А сутрадан, на Сабору није било ни епископа Томе, ни Арија из Александрије. Свима је било јасно да су убијени, а Никола морнарчина је ту, свакако, умешао прсте. Тако је на Сабору глатко усвојено да је Исус Јеврејин из Назарета. И у тој лажи, и дан дањи, живе Срби, а и остали хришћански народи.
Е, сад, зашто се свети Никола празнује 19. децембра? Зато што су Срби, још из древних времена, почели још тада да се припремају за дочек 21. децембра када се слави староверска Нова година, јер тада је крај зимске краткодневице и од тада сваки дан је дужи за коју секунду. 22. децембра је и старосрбски Божић, то јест, рађање младог Непобедивог Сунца, а не рађање неког непостојећег Исуса из Назарета. И све док се Срби не опасуље и почну да славе 22. децембар остаће јудеохришћанске овце за шишање и клање.
Него, све више верујем да није случајно то што се, баш, првог дана старосрбске Нове године на тргу Славијa у Београду слила сва она силна енергија студентског бунта која је све изненадила. Власт се успаничила, полиција је, у очају, тврдила да се на Славији окупило 28.000 студената, а било их је, бар три, ако не, и четири пута више! Мој Алек више није претио кобрама, већ је почео бојажљивим гласом да нуди сарадњу, можда, чак, и техничку владу.
Био сам на Славији, са Александром и Веком, и од тог величанственог призора наврле су ми на очи моје шездесетосмашке сузе и, једва сам их, некако, вратио тамо где им је место. А када ми се плексус смирио почео сам да размишљам као академик Душан Ковачевић, такође, шездесетосмаш. А он каже: „Студенти морају да почну да размишљају какву државу желе те треба да седну и да се договоре ко су људи који имају њихово поверење, а који ће бити на челу свих институција“.
Е, сад, то је оно чега се прибојавам; шта ће се десити када се сва ова силна енергија директне демократије пренесе у институције? Неће ли се тамо рециклирати, изобличити? Јер, присећам се наше 1968. године. Студентска побуна толико је ојачала да се друг Тито уплашио и побегао из Београда на Брионе. И оданде се дрхтавим гласом обратио студентима: „Ви сте добра деца и добићете све што тражите. Али, међу вама постоји шачица вијетконговаца из Капетан Мишиног здања који су све ово смислили“
И, гле, Вук Драшковић је, одмах, испред Правног факултета повео козарачко коло и запевао: „Друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо.“ Тиме је почело урушавање наше шездесетосмашке побуне, а завршило се тако што је полиција упала у Капетан Мишино здање да се разрачуна са нама „вијетконговцима“ који су 1967. године запалили Америчку читаоницу у Кнез Михајловој и пријавили се као добровољци за рат у Вијетнаму. А Вук Драшковић је постао, прво, новинар Танјуга, а потом шеф кабинета Мике Шпиљaка, синдикалног лидера. Али, то није све. После Титове смрти, направио је салто мортале, и почео да се куне у Дражу Михаиловића и залуђивао Србе својим Српским покретом обнове. Када је његов СПО пропао, Вук се ућутао, али, ево јуче у среду, огласио се у часопису „Данас“ и подржао студенте. Ваљда им се тако препоручује за неког ко ће да их води у светлу будућност.
Може ли неко такав, попут Вука, да упропасти и овај садашњи студентски бунт који воде „неухватљиви организатори“, а што је за Вучићеву власт, „за сада, нерешив проблем“? БИА је почела да пресреће телефонске разговоре новинара који су на вези са „неухватљивима“, а све у нади да ће међу њима пронаћи неког Вука, неког Јуду. Ето, то је оно што ме узнемирава, јер не бих да се понови шездесет осма година.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ме теши: „Историја не мора, баш, увек, да се понавља, тако да међу студентима не мора да чучи неки Вук Драшковић. Ваљда ће Србија овог пута имати среће да на њено чело дођу они који ће је извући из Вучићевог блата!“
Моја Црна се, такође, томе нада: „Свако ко је у недељу био на Славији морао је да поверује да ће студенти , овог пута, од Србије да направе пристојну државу. Али, све се надам да ће у тој Новој Србији престати да се слави Свети Никола, већ ће се славити 22. децембар. И то не само због сећања на скуп на Славији, већ, зато што су тада, по нашој старој вери и Нова година и Божић!“