Или: ако Александар Вучић толико брине о литијуму и „божанској честици“ из Церна, не мора ли, пре свега, да заштити ћирилицу од изумирања?
Шта чујем, бре!? Само десет одсто Срба користи ћирилицу, еееј! Шта се то са нама дешава?!
„Добро јутро, Колумбо!“ каже ми Зоки Лимунада док пијемо еспресо у белопаланачкој „Лагуни“. Па, овако наставља: „Знаш ли ти да је наш Дача Марковић, седамдесетих година, смењен са функције декана на Нишком универзитету, само зато што је тражио у кабинету писаћу машину са ћириличним словима? Оптужен је за великосрбски национализам, и, тек, са Миром Марковић и њеним мужем Слободаном враћен је у политички живот Србије!“
После ове кафанске приче мало ми је јаснија поражавајућу статистика и зашто је употреба ћирилице сведена на десет одсто. Али, ту је још нешто чудно. Јер, у време друга Тита ћирилицом се служило око 25 одсто Срба. Чак су и Хрвати тада тврдили да је ћирилица њихово писмо, мада су се држали латинице. Као да су, стидљиво или нехотице, признали да су Срби и да то потајно желе да буду. А латиница која је „помоћно писмо“ у Србији постала је доминантна у односу на матичну ћирилицу.
Нешто се ту, додуше, пробало. Закон о употреби србског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма требало је да заштити латинични тренд.
„Држава када хоће, зна како се закон примењује!“ говорио је Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију србског језика. „Последице су наставак урушавања статуса србског језика и ћирилице, а што траје деценијама и одлагање осмишљеног спровођења домаћег језика, што је уређењем државе битан елемент укупне политике.“
Седим у лигенштулу на Мокранском врелу и, очајан, смишљам; шта да радим? И, прво што ми пада на памет је да напишем отворено писмо мом свемоћном Алеку. У писму хоћу да му кажем да мало олади са литијумом и „божанском честицом“ из Церна, да се мане кукњаве за недостајућим нуклеарним физичарима потребним, јелда, за нуклеарке. Шта ће нам све то, ако ћирилица заједно са Србима нестане!? Јер, шта је Србин без ћирилице? Нико и ништа, нула од човека!
Ево, и онај несрећни министар Момировић, већ, проповеда да су Србину за живот довољна дневно два јаја од по 11 динара. А има и јефтинијих, руских од седам динара. И, нико да уклони из јавног живота тог монструма безазлена лика! Сем, ако и мој Алек не мисли да су Србину потребна само два јаја, осим оних у гаћама, да би опстао у животу упркос латиници која му спрема омчу око врата. Јер, латиница је овладала дигиталним технологијама те је Србину, између осталог, наметнут и „универзални језик емоција“!?
У једном напредњачком, латиничном таблоиду пише: „Будући да је брзина комуникације пресудна, а виртуелне тастатуре мобилних уређаја неудобне за унос већих количина текста, сличице и иконице постају замена за поједине речи, често и комплетне фразе, као што је и изражавање емоција. Тако да, данас, у електронском писму имамо „емоџи“ или „емотикон“ у новом „универзалном писму“.
Наравно, поставља се питање; да ли се увођењем „емотикона“, све више, крњи богатство језика? Заговорници „емотикона“ у „универзалном писму“ хоће да нас убеде да су „прва писма у историји човечанства била базирана на сликама пошто су египатски хијероглифи поседовали више од хиљаду знакова од којих су многи знакови били буквална визуелна представа предмета или бића“. Тиме, ваљда, хоће да се каже да су „емотикони“ нови, данашњи хијероглифи.
Може бити, може бити да сте у праву, уништитељи ћирилице! Али, пре египатских хијероглифа, постојала је србска винчаница и то пре осам хиљада година! Постојало је винчанско писмо, готово, истоветно нашој данашњој ћирилици у изумирању!
Сећам се, био сам млад новинар када ме је „луди“ Милић од Мачве упутио на Радивоја Пешића, човека који је, помоћу винчанице, дешифровао етрурско писмо које су Етрурци донели у Рим по паду Троје на Дунаву, ту, на Калемегдану. Овим открићем је Радивоје Пешић стекао светску славу, али је убрзо умро, под чудим околностима, приликом безазлене операције синуса у једној београдској болници!?
К.Г.Јунг, мој гуру ме упозорава: „Зар ти није јасно да је ћирилица почела да се прогања још у време Радивоја Пешића? Јер, винчаница је јасно говорила да су Срби најстарији, и то писмен, народ на свету! А то никоме не одговара!“
Моја Црна ме подстиче: „Мораш да напишеш отворено писмо твом Алеку да заштити ћирилицу! Тако ћемо најбоље видети колико је и он Србин!“