Или: ако је Тимофејев “убио” моју Црну да ли ће само по томе остати познат као глодур “НИН”-а?
Мало, мало, па ме, ето, опет у Београду! Постаћу, бре, опет, Београђанин, злу не требало! Али, како да не дођем у ову несрећну престоницу када ме је позвао Југослав Влаховић на промоцију његове књиге у којој је моја Црна приказана на хиљаду цртежа? Да, дааа, за двадесет година колико сам у „НИН“-у писао моју колумну „Постекологију“, Југослав би, сваке недеље нацртао моју Црну која би у тексту доминирала. Промоција књиге одржана је, у среду, у књижари „Златно руно“ у Светогорској 3.
А како се, уопште, моја Црна појавила у мом животу?
Живео сам још у Тошином бунару 159, на старом аеродрому, у кућици са баштицом када се Црна, однекуд, појавила, већ, као млада мачка, а понашала се као да ми је мајка!? Сматрала је да треба да ме снабдева храном, па је из комшилука крала пластичне кесе са крменадлама и рибом које су домаћице износиле из замрзивача и стављала на прозоре да се месо одледи не би ли спремиле ручкове за своје укућане. Увек када би у зубима теглила кесу са замрзнутом храном прекоревао сам моју Црну да то не ради, јер неко због њених учесталих крађа може и да је убије. А ја са том донетом храном нисам знао шта да радим, јер нисам знао коме треба да је вратим. Моје грдње и упозорења нису вредела ни пет пара. Моја Црна је и даље крала све док се комшинице нису досетиле и, некако, су моју Црну надмудриле.
Моју Црну сам у „НИН“-у поменуо први пут, сасвим другим поводом. Било је то када је, као бесна, по улици јурила бултеријере који су напали њене мачиће. Бежали су јадни све цвилећи, а када их је отерала из улице, вратила се победоносно уздигнута, накострешеног репа. Тада сам јој рекао: „Црна, ти си од данас моја царица, и овде у мојој кући и башти дозвољено ти је да радиш шта хоћеш!“ И она се тако и понашала. Бајдвеј, моја Црна је овој Србији дала сто четрнаест мачића, а, заузврат, није ништа добила, ни један једини дечји додатак! Али, она због тога није кукала, знала је да има посла са људима, па још са Србима!
Него моја Црна није одушевљавала само мене, већ, и Југослава Влаховића са којим сам истог дана примљен у „НИН“. Редакција „НИН“-а била је после сеобе са 13. спрата зграде „Политике“ пребачена на трећи спрат Цетињске 1. Али, Југослав и ја седели смо на четвртом спрату, у једној собици, ту, одмах поред собе где је седело особље из Одељења за обрачун плата. Сами смо се ту склонили од бучне редакције, као два калуђера самотњака који нису могли да слушају урлатора Тијанића.
Југослав је, први пут, нацртао моју Црну када ми се покакила у кади у купатилу, а ја сам писао како је Троја била на Дунаву, ту, на Калемегдану и да је тројански рат избио због литијума, пардон, због калаја који је био најважнија сировина оног времена. На том првом Југином цртежу моја Црна је вирила из тројанског шлема. Тако је то почело и трајало је двадест година. Све док несрећни Тимофејев, најновији глодур НИН-а није укинуо моју колумну, самим тим, и моју Црну.
Него да вам испричам до краја причу о мојој Црној. Када су правили Трећи булевар на Новом Београду, срушили су моју кућицу, а могли су да је оставе. Али, некоме је много сметала, а ја сам знао да моја Црна неће хтети да живи у стану, у Грочанској, код стадиона ФК „Обилић“. Лудача је, два три пута хтела да скочи са шестог спрата јер је, са балкона, видела неког мачора. А чим бих је пустио испред зграде негде би се изгубила и не би се појављила данима. И да се не би мучила одлучио сам да је одведем у Врчин код мог брата Драгише који је тамо имао кућу и велико двориште. Обилазио сам моју Црну, бар, једном недељно. Врчин јој је пријао, али сам јој недостајао, и то се примећивало…
Једног дана брат Драгиша ми је јавио да је Црна умрла из чиста мира. Додуше, имала је седамнаест година, али била је и даље живахна. Сахранили смо је у дну дворишта, подигли јој споменик, налик богумилском стећку, на коме је, црним словима, било исписано њено име.
А ко зна још колико би живела, са мном и Југославом, да поменути Тимофејев није надмено пресудио. Јер, јелда, „компанија није више била заинтересована за сарадњу са мном!“ Тимофејчић ме откачио у једној реченици, после четрдесет година проведених у „НИН“-у! А тај потрчко са Студија Б трчкарао је за мном као псетанце када сам европске „Зелене“ водио на Косово у пратњи мојих професора „праксисоваца“ које је Тито отерао из Капетан Мишиног здања…
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ће ово да ми каже: „А што се чудиш том Тимофејчићу!? Ако се ћирилицом служи само десет одсто становништва ко онда, уопште, више чита „НИН“, а он се читао отпозади због твоје колумне?“
Моја Црна само додаје: „А и тих десет одсто што се служе ћирилицом, тешко да „НИН“ читају и од напред! И не би ме изненадило да „НИН“ почне да се штампа латиницом. Него важно је да сте ме ти и Југослав овековечили, а Тимофејчић неће остати упамћен ни по чему!“