КАКО ПРОТИВ ЕКОЦИДА?

ПОСТЕКОЛОГИЈА

Нећу бре, више ни да мрднем из мог сувопланинског раја, ни до Ниша, а камоли, чак, до Београда или Новог Сада! Јер, одавно сам приметио; овом планетом, па и Србијом, влада екоцид! Та злокобна пошаст има дејство и на нас божанска бића са Суве планине. Јер, чим напустимо Космички левак који се налази изнад Мокре, а којим смо се, својевремено, и спустили на ову Земљу, чим мрднемо из Видова, Мокранског врела, па и Беле Паланке, наше, наизглед, моћно божанско тело нападну велеградски вируси које су посејали Сатане и његови синови. И, ако останем два три дана у Београду, одбраним се, некако, од вируса посејаних по трамвајима и градским аутобусима. Али, ако из неког разлога, останем још који дан дуже, онда ме сатански вируси шчепају и узму ми сву божанску снагу, и, одједном, постанем занемоћали старац коме је душа у носу. Е, онда се једва, повратим у живот ивермектином, али који очигледно, помаже и божјим синовима.

Екоцид, екоцид! Он влада и овом Србијицом за коју нико не мари на овом свету иако је „колевка аријевства“! А то сатанско дејство екоцида нарочито се осећа од Београда до Параћина и Ћуприје. Ту његово дејство почиње нагло да слаби. То знам неопозиво зато што мој аутобус „ПРЕСТО“ ту прави „паузу“, и ту се, у тоалету, лепо исповраћам и као да сам поново рођен. Поготово када у ресторанчићу на бензинској пумпи купим флашицу вотке или ракије и то попијем до Беле Паланке. Јер, свима саветујем; алкохол, макар, и индустријски смрт је за вирусе екоцида! Пред алкохолом екоцид је потпуно немоћан! Када, пак, сиђем на белопаланачку аутобуску станицу и дубоко уздахнем сувопланински ваздух, поуздано знам да сам жив!

Е, сад, ког сам ђавола тражио у Београду, метрополи екоцида и то, ееј, шест дана?! Добро звали су ме на ТВ „Таин“ и на „Балкан инфо“ да кажем куда срља Србија са мојим несрећним Алеком. Али, та два гостовања могу да се обаве у два дана! Али, хтео сам, чуј, да скокнем и до Новог Сада? А који ћу, па мој, тамо?! Ех, што! У оквиру недеље примењене уметности Калеидоскопа културе, публици је представљен у „Фабрици“, модни спектакл под називом „Свет Суровог: Мира Бритка“. Пројекат је замисао Павела Суровог који наступа као креативни директор, модни фотограф и сценограф, а хаљине Мире Бртке инспирисане су женском народном ношњом словенских народа, а што буди магичне светове од којих човек не може данима да се опорави. Јер, док поред тебе пролазе манекенке у хаљинама од којих ти дах застаје, уз древну музику, уз коју ти скитске песме пева Симонида Станковић, луђа од „лудог“ оца Милића од Мачве, у том тренутку, заиста, не знаш где си; да ли си у Новом Саду или негде у прастарој Скитији?

А шта сам, тек, радио у Београду! Пошто је Века основао дружину „Литијум или живот“, отишли смо, са Александром, до Чарапићевог бреста на Авали. Тиме смо хтели да нас Васа Чарапић благослови у борби против екоцида, а и сликали смо се, за успомену, поред троликог лика овог војводе урезаног у дрво бреста испод кога су се устаници договарали како да отерају Турке из Београда и београдског пашалука.

Када смо обавили ову ритуалну радњу, у повратку за Београд, свратили смо до Хајдучке чесме у Кошутњаку, јер је ту заказан, на сутрашњи дан, састанак дружине „Литијум или живот“. И, гле, сутрадан, у недељу, у заказано време, поред Хајдучке чесме било је нас деветоро! Али, не заборавите и Исус је кренуо само са једанаест апостола!

Знам, хтели бисте да знате шта смо се договорили код Хајдучке чесме у Кошутњаку! Е, па, нећу вам ништа рећи! Ни Исус, ни Васа Чарапић, ни војвода Танкосић, ни Апис нису трубили шта су наумили! Могу само да вам јавим да ће борба против екоцида бити одлучна и непрестана и да ће допрети до сваког села и засеока, свуда где Србин живи! Јер, еколошка побуна против екоцида мора да крене из народа. А из те побуне зачеће се, ваљда, и мој сеоски комунизам који би требало да буде спас за Србију. А други народи како хоће; или нека крену за нама или нека себи ломе вратове.

Стигао сам, у међувремену, да пратим и мог несрећника Алека све до Љубовије где је, богами, натрљао нос извршном директору Рио Тинта. Сем ако то није била само глума за публику. Јер, у Београду сам, брале, дознао нешто од чега мозак стаје. А о чему се ради?! Путин је, наводно, дознао да је мој несрећни Алек потписао тајни договор са Макроном о уласку Србије у НАТО 2025. године!?!?

И, одмах, ми је било јасно зашто се мој Несрећник крио и спавао по касарнама и правио палачинке војницима! А, ево, Александар Вулин, већ, други пут за кратко време, лети у Кремљ…

К.Г. Јунг, мој гуру из Швице је потпуно затечен: „Све, све, али да ће потписати тајни уговор са Макроном који, већ, сутра неће представљати ништа ни у Француској, том лудилу се ни, ја, психијатар од педигреа, нисам надао!“

Моја Црна је, пак, задовољна: „Можда ће бившем Јуловцу Вулину да се допадне твоја идеја о сеоском комунизму. Јер, то је, ако ћемо поштено, једини одговор глобалном екоциду!“


Објављено