Или: ако су Срби, пре осам хиљада година живели у винчанском комунизму, зашто то не би покушали и данас?
Тренутно ме, од литијума, многo више брине што се дан неумитно скраћује. Ево, у овај четвртак, од Видовдана, дан је краћи за један сат и тринаест минута, па још и 44 секунде! Добро, по старом србском календару 2. августа почиње јесен. Али, мора ли то, баш, сваке године да се понавља!? Зашто Сунце, једном, не застане над Србијом, бар на Мокранском врелу да уживам у лигенштулу, без бојазни да ће, ускоро, скратити свој лет над Сувом планином. Јер, тада ће ме, знам обузети сета, аријевска сета којој нема лека.
А после серије протеста по градовима Србије, мој Алек као да одустаје од литијума. Е, сад, не може то, тек тако, да призна па је почео јавно да говори како ће литијум почети да се копа, тек, за две године. Притом, да би нас залудео, нуди и оставку, али после референдума који би, наравно, он контролисао. И Срби би, још једном, били овце када би на тај његов референдум пристали. Него боље је и за њега и за нас да се, без референдума склони са Андрићевог венца мада га тада, у најбољем случају, чека Падинска Скела, тамо где је Легија. Та Алекова оставка може да се убрзa, већ, после ове суботе, 10. августа, након протестног митинга у Београду. Али, шта ако се мој Алек и повуче, можда, у Јајинце или, одмах запали, за сваки случај, у Саудијску Арабију? Ништа се не добија ако на власт у Србији дође ова вајна опозиција која је гора и од напредњака, ако се то, уопште, може замислити.
Па шта да се ради?
За почетак, треба укинути парламентарну демократију која не служи ничему још из Периклеових, атинских времена. Самим тим, и политичке странке су непотребне. Та идеја треба да проистекне баш, из протестних митинга који се, ових дана, одржавају широм Србије. Уместо вишестраначке парламентарне скупштине, сву власт треба да преузму општине и да оне одлучују о свему на својој територији.Треба о свему да се одлучује локално, треба се манути свега глобалног ма са које стране оно долазило.
То би био први корак ка мом „сеоском комунизму“, а који би био сличан Толстојевом анархизму мада се од ове речи, неупућени, без разлога, јеже. У „сеоском комунизму“ свако би се бавио својим послом, по могућству, на селу. Чак и компјутерски програмери не би морали да живе у граду, већ, би из сеоске баште и окућнице могли да раде оно што раде. А одмарајући се од лаптопа, могу да се хране козе, овце, кокошке, да се гаји парадајз и паприке колико да се има за себе. Елем, у „сеоском комунизму“ било би као у Платоновој „Држави“. На челу би стајао Савет мудраца, не само мудрих, већ и проверено поштених, а државу би, наравно, чувала војска и Србија би тако цветала!
На први поглед мој „сеоски комунизам“ је шашава утопија. Али, Срби моји, ми смо тако живели у стара добра винчанска времена док нас нису са свих страна напала полудивља племена, а која нас и данас нападају, после толико миленијума.
А зашто то раде? Зашто им, ми Срби, толико сметамо?
Ех, зашто!? Читам, у „Данасу“, интервју са Џејн Гудал (90) британском научницом са Кембриџа која је, након шездесетак година, проведених у џунглама Танзаније, утврдила да људи са шимпанзама деле 99 одсто ДНК!? Она додаје: „Шимпанзе се поздрављају пољупцем, грле се и мазе попут људи како би умирили једни друге, па и да покажу љубав. Али, умеју да покажу нетрпељивост, па и суровост да убију, и то ме уверава да су нам шимпанзе најближи рођаци!“
Шта на ово рећи? То је, можда, тачно, за неке људске расе које су се укрштале са шимпанзама. Али, винчанске жене укрштале су се са боговима, а они су „правили човека по свом обличју“, а што пише у Првој књизи Мојсијевој. Отуд Србима и аријевски ген Р1А1 који је стар 12000 година. Од Срба је и настала бела раса, а то тешко пада и аријевцима и њима смета да су им Срби родитељи те гледају да нас потамане. А, бајдвеј, бела раса чини само шест, седам одсто светске популације, тако да ће, по свој прилици, планета Земља ускоро да постане планета мајмуна, пардон, шимпанза. Мада Срби се, још, не дају, батргају се. Јер, како то да је Новак Ђоковић, после Олимпијаде у Паризу, најбољи тенисер свих времена!?
К.Г. Јунг, мој гуру из Швице стаје на моју страну: „Ако ти нешто значи, и ја сматрам да је сеоски комунизам сламка спаса за Србију! Е, сад, да ли ће се Срби опасуљити и прихватити твоју ‘шашаву’ утопију, видећемо!“
Моја Црна ме, такође, подржава: „Сеоски комунизам ти је, на први поглед, шашава идеја, али Срби, по мени, немају другог излаза!“