Или; ако су Ташмајдан, Калемегдан и Авала „чворне тачке око кичме Београда, Србије, па и планете Земље“, да ли то значи да се затварањем „Последње шансе“ свет приближио свом крају?
Ни сам не знам како сам преживео затварање „Последње шансе“ на Ташмајдану, а Београд се, колико видим, није много узбудио! Еееј, нема више „Последње шансе“! Као да ми је неко пуцао у срце, а, опет, сам, ево, некако, жив! Јер, када су се београдске кафане, у комунистичка времена, затварале око једанаест увече, сви бисмо се сјатили у „Последњу шансу“ и тамо дочекивали зоре, што нам је, не знам зашто, од комуниста било дозвољено.
„Последња шанса“ била је издашна, свакоме је последњу шансу давала, па и за први пољубац или последњи загрљај или шта већ, а о чему је и Бора Чорба песмицу спевао. И, бојим се, да Београђани још не схватају шта су изгубили и да Ташмајдан није више неће бити онај исти, да је постао тежак инвалид који ће, убудуће, да хода само са штакама, а Београд у инвалидским колицима. Штааа!? Претерујем! Е, па, ајде, да вас подсетим шта је, давно, говорио о Ташмајдану Марко Погачник из словеначког села Шемпас, а који је, иначе, духовни творац литопунктуре као начина лечења планете Земље. Он је на тачкма где је „проток енергије замућен“ постављао камене пирамидице или бакарне плоче попут „акупунктурних игала“.
А о Ташмајдану је Марко Погачник рекао: „Ташмајдан сагледавам као животно језгро Београда, његов соларни плексус. Ако упоредимо организам града са организмом човека, онда Ташмајдан одговара пределу између полног и срчаног центра. Динамика Ташмајдана је моћна, јер тамо влада снажна напетост између супротстављених сила. У дубини тог простора сагледавам доминантно присуство воде. Ташмајдан лежи на средокраћи две гигантске реке, присуство воде с обе стране Ташмајдана, преображава се у емоционално поље Земље која пулсира у његовом подземљу. Земља се на Ташмајдану разоткрива као осећајно биће, као богиња Геа. С друге стране камене стене Ташмајдана, сагледавам као као жариште елемената ватре. Камени хрбат Ташмајдана набијен је сунчевом енергијом, силама ватре. Говорим о ‘змајевим леђима’ Ташмајдана. А силе ватре концентрисане у ‘змајевим леђима’ улазе у интеракцију са суптилним силама воде које извиру из Земљине утробе. Последица те интеракције јесте животни импулс који се, од тачке на Ташмајдану шири кроз урбанизам Београда.“
И, ето, том Ташмајдану се гаси „Последња шанса“ и препушта да ту неки Вучићев тајкун растера енергију са „змајевих леђа“ Ташмајдану.
Него, Марко Погачник се, поред Ташмајдана, позабавио и Авалом у којој су „похрањени архетипови развоја Земље и Србије“. Врх Авале види као „неку врсту космодрома са кога човекова свест може да се узнесе ка висинама свемира“. А Калемегдан, пак, доживљава као „круну београдског простора, јер „Калемегдан балансира између сила васељене и сила Земље“ и успоставља равнотежу између неба и Земље“.
Укратко, да упростим, Марко Погачник хоће да јави нама Србима да су Авала, Ташмајда, и Калемегдан „чворне тачке на кичми не само Београда и Србије, већ, и планете Земље“. И да ли вам је сада јасно зашто није смело да се дира у „Последњу шансу“ на Ташу!? Јер, ево, несрећа је почела! Испали смо са Европског првенства у фудбалу, а Милош Салахудин гађао самострелом жандарма Милоша, а овај га упуцао! Само још да почне грађански рат око литијума, па да Србија и свет оду дођавола, па да попуца Земљина кичма!
А ако нам онај несрећни Борељ из Брисела јавља да је „Европа башта у џунгли која је окружује“, онда, ваљда, капирате да је рај у Србији, па и на Ташмајдану. С тим у вези не разумем Београђане, и, уопште, Србе који иду на годишњи одмор било где, ван раја, ван Србије! Јер, Погачник нас подсећа да Бог није, тек тако, своју децу населио, баш, у Србију, у србском рају. Према томе, напустити Србију и отићи на годишњи одмор, рецимо, у Грчку, то мора бити строго кажњиво! А ако, баш, хоћеш да идеш у ту Грчку, излазна такса из Србије би требало да буде, бар, 1000 евра! А ако ћеш и идуће године, такса треба да буде дупло већа, 2000 евра! За оне који би и трећи пут на годишњи одмор ван Србије излазна такса била би 3000 евра! С тим што би ти, мој бато, био забрањен повратак у Србију, када ниси ценио рај у коме си живео! Биће ти, бре, забрањен и долазак на ЕКСПО, све и да узмеш туђе држављанство и промениш веру, мада не разумем; шта ће нам тај ЕКСПО!?
И само да вас подсетим да су Адам и Ева протерани из Едена само зато што су хтели да завире шта се иза раја дешава. Јер, библијски, хоћу рећи, србски рај није, бре, кафана у коју се улази и излази кад ти се ћефне! Запамти то, Србине!
К.Г. Јунг, мој гуру из Швице ће, сасвим, кратко: „После Марка Погачника немам шта да додам, а твоја идеја са излазним таксама из Србије ми се, баш, допада! Моја Црна само додаје: „Затварње ‘Последње шансе’ је пуцањ у слепоочницу Ташмајдану и Србији! А ‘Последња шанса’ била је, без претеривања, последња шанса и за планету Земљу!“