Или: ако је Србија, све више, само једна територија јефтине радне снаге помоћу које и са Запада и са Истока експлоатишу ретке сировине, да ли је онда време да, макар, по угледу на Платонову државу, пробамо са „сеоским социјализмом”?
У прошли понедељак, позван сам да на научном скупу у Пироту, говорим о Драгољубу Јовановићу. И, ајде, сада питајте ме и ви; ко је, бре тај Драгољуб? Рођен је у Гњилану крај Пирота, 8. априла 1895. године, а умро је 23. маја 1977. године у Београду. А био је чудо од човека, био је Дон Кихот србског јавног, политичког живота. И говорио је: „За капиталисте био сам комуниста, а за комунисте био сам реакционар. Тринаест најбољих година провео сам у тамницама или у интернацији као да сам најгори, најштетнији човек.“ По затворима, предратним и Титовим, написано је десетак хиљада страница које су његов унук Срђан и унука Стела, недавно, објавили у четрнаест књига.
Највећи грех Драгољуба Јовановића био је што је сматрао да је „сељаштво најважнији део друштва“, а оно се упорно гура, ево, све до данашњих дана, на маргине друштвене заједнице. Драгољуб Јовановић, иначе, предратни и поратни професор на београдском Правном факултету, са докторатом са Сорбоне, основао је у марту 1940. године Народну сељачку странку и био изабран за њеног генералног секретара, а што га је скупо коштало у животу. Рехабилитован је, тек, 2009. године.
И, гле, нико се, до данас, није сетио да се позабави идејама Драгољуба Јовановића о „сељачком социјализму“, а камоли да је оживео рад његове Народне сељачке странке. Како то да ниједан од данашњи опозиционих првака није наставио тамо где је Драгољуб стао? Да ли је то србска политичка елита дигла руке од сељака? То је и Драгољуб, пред крај живота, тешка срца, схватио. А запостављање идеја Драгољуба Јовановића може Србију скупо да закошта. Јер, Србија, сваким даном, постаје све мање држава, а све више једна територија на којој живи јефтина радна снага и у којој је страни капитал, и те како, стимулисан да гради фабрике и руднике и из тога извлачи позамашан профит.
Томе као да нема ко да се одупре. Радничка класа је роботизована, радник је само робот од меса и крви који се боји да не изгуби јадну надницу од које једва живи, и, на крај памети му није да се побуни против технолошког ропства у коме живи. Ни такозвана грађанска класа не стоји боље. Она је погибељно компјутеризована и безглаво хрли ка вештачкој интелигенцији која је од човека, већ, направила послушну лутку која и даље мисли да је човек, људско биће.
У тој свеопштој апокалипси сељак се, још увек, некако, сналази, а стиже и да се побуни и да са тракторима прави барикаде по путевима, и, видећемо шта ће, на крају, од тога бити. Да ли се из тог отпора може нешто озбиљније изродити? Јер, држава уместо да се окреће сељаку и да у њему тражи спас за Србију, држава се покорава страном капиталу, било да долази са Запада или Истока. Немачка, рецимо, економски експлоатише Србију, а притом је, без стида и срама оптужује да је геноцидна држава. С друге стране, Кина за ниску рудну ренту, од околине Бора и Мајданпека, прави еколошку пустињу. Остаје само да почне да се копа кинески канал вардарско-моравском долином и да „Блек рок“ почне да копа литијум у Подрињу, па да од Србије више не остане ништа.
Припремајући се за поменути научни скуп у Пироту, ишчитавао сам „Сељачки социјализам“ Драгољуба Јовановића који је веровао, као социјалдемократа, да би србски сељак са радником и грађанином могао да изгради сељачки социјализам. Али, авај, времена су се драстично променила, и, бојим се, да су потребна радикалнија решења. А то је враћање Толстојевом „сеоском комунизму“, то јест, враћању нашим заборављеним породичним задругама у којима смо до Милана Стојадиновића живели. У том „сеоском комунизму“ сваки становник Србије морао би да постане сељак! Драгољуб Јовановић то лепше каже: „Треба се обогатити филозофијом која ће обухватити везу човека са природом, са космичким силама које у животу сваког пољског човека играју далеко већу улогу него у градској цивилизацији“. Простије речено, на лаптопу може се радити и на ливади чувајући стоку. Не причам напамет; најважније романе написао сам чувајући овце у мом Видову.
Е, сад, да ли „сеоски комунизам“ може заживети са оваквом државом, а која уместо да 18 милијарди евра, улаже у пољопривреду, она тај силан новац троши на ЕКСПО 2027 правећи, притом, од Београда џунглу на асфалту!? Наравно, да је „сеоски комунизам“ са овом државом немогућ. А још Бакуњин је говорио да „треба укинути државу“, јер је „свака држава поробљавање маса,“ па самим тим, и сељака, а „све у корист владајуће мањине“. Чак, и револуционарна диктатура, по Бакуњину, одмах и неизбежно, постаје реакционарна чим се усредсреди у руке неколицине који владају.
И, шта онда да се ради?
Испада да је једино решење – војна хунта! Знам, то сурово звучи, али то је Платонова идеја. Код Платона, војска штити заједницу којом управља Савет мудраца, а сви остали раде свој посао. И, ево, признајем; волео бих да живим у таквој држави без политичких странака, а да, притом, будем у Савету мудраца, ако је могуће.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ме подржава: „На први поглед идеја о сеоском комунизму ти је сулуда! Али, изгледа, да, до данас, није ништа паметније измишљено од Платонове државе!“
Моја Црна само додаје: „И ја сам за тај твој сељачки комунизам у коме би, ваљда, и мачке боље живеле!“