Или: ако од „Рафала“ и атомских централа неће бити ништа, да ли ће се, после вечере у Јелисејској палати, у Србију само увозити нуклеарни отпад из француских нуклеарних електрана?
Морам да почнем са покојним Томом Петернеком, најстаријим фоторепортером НИН-а! Чуј, за њега нема места у Алеји великана. Нема места ни за Слађану Милошевић, а има за Џеја!? И, чик то кажи, одмах, си расиста!
А да ли су расисти ови који нам шарају небо хемијским траговима?! А ти трагови, одмах, се претварају у безазлене облачиће из којих, брале, падају ситне честице уранијума, олова, цинка и још двадесетак којечега. Погледајте само ујутру шофершајбне на аутомобилима, ви, који живите по већим градовима! Као, шатро, то је олујни ветар из Африке, а није ситно самлевени отпад из којекаквих, па и атомских централа. Све је, бре, подмукло као у време „Милосрдног анђела“ када су нас, без стида и срама, посипали прашином осиромашеног уранијума. И, можда, сам мало и пошандрцао, али лепо осећам како и са ведрог плавог сувопланинског неба по мени падају све те ситне злокобне честице, како ми се лепе по кожи, по лицу тако да ми преседне и сунчање на Мокранском врелу. Немаш више, бре, где да се склониш и што више не почне тај Трећи светски рат, па да после њега почнемо све испочетка. Или да више ништа не започињемо, да, једноставно, престанемо да постојимо. Можда је доста и било, можда је људски род одсвирао своје.
Сви знају за поразно дејство хемијских трагова! И, ајде што и наш Оскар ћути, јер он, можда, и има неку вајду од тога. Шолц је, рецимо забранио да авиони просипају хемијске трагове по Немачкој. Србска опозиција је, пак, забављена изборним правилима, али има ли у народу још живота па да спонтано изађе на улице широм Србије? Или, сви као овце чекају дан за клање?
А не бих рекао да талибани дозвољавају хемијске трагове на њиховом небу. Они су, бре, забранили да се, преко медија, пушта рок енд рол и сва потоња музика која „не прати ритам њихових народних плесова“! А код нас србска кола играју се само по фолклорним друштвима и на понекој свадби. Мада и на тим свадбама се, углавном, цупка, коло се заборавља. А када нестане србско коло нестаће и Срба. Какви смо постали доста смо и трајали. Јер, шта и да очекујеш када је, ево, свако треће дете до 12 година роб мобилног телефона и зева у њега, као омађијано, шест седам сати дневно! А чим пробаш да му то ускратиш, одмах, прети самоубиством!? И родитељ шта ће, помири се са тим, а он је детету и тутнуо у руке то сокоћало још док није знало да чита и пише! И онда се чудимо што то дете неће знати да ли је мушко или женско, а камоли да је Србин.
Него поред хемијских трагова, појавише се, одскора, и париски трагови после оне чувене вечере у Јелисејској палати коју је нашем Оскару приредио Емануел Макрон, иначе, боксер лаке категорије. На тој париској гала вечери лупетало се све и свашта: те градиће се у Србији најмодерније нуклеарке и код нас ће нагрнути силне француске компаније, а као купићемо и „Рафале“, али не најмодерније које имају Хрвати. Али, како пролазе дани ни од другоразредних Рафала неће бити ништа да се њима не стресира Курти чија је лажна држава, управо, примљена у Савет Европе. А Оскарови саветодавци схватају да су нуклеарке прескупе и да не ничу брзо као печурке после кише, и, све и да их саградимо њима нема ко да управља.
Једино чему можемо да се надамо је нуклеарни отпад из 58 француских атомских централа. За то не морамо ни да градимо скупе нуклеарне депоније пошто имамо напуштене руднике као, рецимо, онај у Кални одакле се вадио уран. Најзад, ту је и смедеревска железара у којој је Милошевић спаљивао нуклеарни отпад из немачких атомских централа. То се одувек добро плаћало. А када сам то написао у НИН-у, Милошевић је, нећете веровати, хтео да поднесе оставку и, једва су га у томе његови спречили. Елем, Милошевић није поднео оставку, али је зато убијена Петра Кели, лидерка немачких „Зелених“ која ми је и јавила да ће брод „Бригита Бергер“, са нуклеарним отпадом, стићи, у поноћ, у Кладово. Петру Кели ће наследити Јошка Фишер, таксиста из Франкфурта кога је за вођу немачких „Зелених“ поставио БНД. Бајдвеј, Јошка Фишер је био велики пријатељ Зорана Ђинђића.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице згрануто ме слуша, па ће да каже: „Француски нуклеарни отпад би могао да се складишти и спаљује у Бору и Мајданпеку. Наравно, ту би Оскар морао да се договори са Кинезима који су, чујем, спремни да му дају и азил ако реши да бежи из Србије!“
Моја Црна има црне мисли: „После хемијских и париских трагова, могли бисмо, полако, да кренемо ка гробљима. Мада су и гробља пуна. Ево, ни за Тому Петернека нема места у Алеји великана. А нема места ни за твоју Слађу Милошевић с којом си био у љубави…“