Или: ако сеоски комунизам може да буде шанса за Србију, зашто онда Милан Кркобабић не ни био премијер и добио много већа средства за остваривање тог циља?
Умро Тома Петернек, најстарији НИН-овац! После њега остали смо само још Југослав Влаховић и ја. Са нама се НИН, коначно, гаси! А вала доста је и трајао међу оваквим Србима који се ломе између Вучића и Ђиласа, Бајдена и Путина…
Гледајући редовно „Актуелности“ на Happy телевизији, чини ми се да смо све ближи Трећем светском рату. И ако је веровати Пјотру Толстоју, из руске Думе, „Србија ће се, убрзо, граничити са Русијом“!
А шта ако не буде светске нуклеарне катаклизме? Шта нас, друго, чека?! Која је срећа ако над нама потпуно овлада вештачка интелигенција, а она се, сваким даном, све више, злоупотребљава. Слаба је утеха што вештачка интелигенција нема моћ да сања. Шта, ако временом, и човек престане да сања, а сан му буде једина веза са боговима?
Него извесна госпођа Иванка послала ми је, поштом, брошурицу шкакљивог наслова „Маркс и Толстој“, а коју је написао Др А. Панекук, професор Универзитета у Лајдену (Холандија). Код нас је ова брошурица преведена 1939. године и у њој се сажето износи супротност између Марксове „напредне радничке класе“ и Толстојевог „сеоског комунизма назадне руске сељачке класе“.
Данас, после толико времена, није остало ништа ни од Марксовог, ни од Толстојевог социјалног идеала. Данас, тешко да може, уопште, да се говори о радничкој класи. Радничка класа потпуно је роботизована. Радници су, практично, роботи из оног Чаплиновог филма у коме је то генијално наслућено. Радник данас мисли само о својој надници и, на крај памети му није да се побуни против технолошког ропства у коме живи. Многи нису ни чули за Маркса, а камоли за његов „Комунистички манифест“.
Док сељаци, рецимо, још показују да су живи. Додуше, данас су механизовани, и са тракторима праве барикаде на међународним путевима и улицама европских метропола. Добро, и они тешко да су чули за Толстоја и његов сеоски комунизам, али почињу да пружају снажан отпор снажан отпор либералном капитализму, и, видећемо шта ће, на крају, од тога испасти. Можда сељаци на тракторима и покоре Европу, као у неком крсташком рату, а онда ће Срби, ваљда, одахнути. Елем, ако се питам, ја сам за Толстојев „назадни сеоски комунизам“. Јер, у том комунизму смо, ми Срби, доскора и живели. Живели смо у породичним сеоским задругама и дуго одолевали Немањићима, а онда их је Милан Стојадиновић уништио јер су сметале раном либерализму.
И ако неко, данас, ради нешто корисно за Србију, онда је то матори Милан Кркобабић који, са младим брачним паровима, помаже у оживљавању напуштених сеоских домаћинстава. И зашто то не би постао главни државни пројекат!? Зашто наш Оскар даје силне милијарде евра странцима да улажу у Србију и да они са јефтином српском радном снагом остварују профите, а да Срби од тога немају никакве вајде? Кркобабић, прошле недеље, изјављује да „само слогом и међусобним разумевањем младих са старијима, и старијих са младима можемо успешно да наставимо препород села“.
Наравно, није довољно само се вратити на село. Треба се, полако, враћати Ведама, нашој старој вери и божанским знањима на која смо заборавили. Јер, Србин је био и биће јак само ако се чврсто повеже са природом, са Непобедивим Сунцем које му, сваког дана, даје енергију за живот. Али, то ће бити посао на дуге стазе, јер вратити се Ведама то је као вратити се звездама. Бога, пак, треба посматрати, пре свега, као блиског рођака са којим смо „у крвном сродству“. И док су Срби у то веровали нико им ништа није могао. А када су Србима наметнули, силом, неког Назарећанина, србска веза са боговима отишла је дођавола…
О томе је говорио и Толстој сматрајући хришћанске догме о „безгрешном зачећу“ и „васкрсењу“ глупостима те је због тога изопштен из Цркве и спремао се да из Русије бежи за Србију. Тим пре, што је из породичног родослова и дознао да је Србин и да су његови преци основали „Нову Србију“ у данашњој Украјини. Него, умро је у Астапову, под сумњивим околностима. Јер, Руси нису могли да дозволе да их напусти „див из Јасне Пољане“. Бајдвеј, између руске тираније руског царизма и раног капитализма, није било никакве разлике.
К.Г. Јунг, мој гуру из Швице ме охрабрује: „Ево, ја те подржавам што Србе желиш да вратиш Толстојевом сеоском комунизму! Србији не треба ни Европска унија, па ни БРИКС где би Срби, такође, били последња рупа на свирали. Древни сеоски комунизам из винчанских времена је нешто што треба Србима да не зависе ни од кога! Ако Срби то не схвате нестаће све и да не буде Трећег светског рата!“
Елем, испада да Кркобабића треба поставити за премијера и дати му одрешене руке да нас води ка сеоском комунизму у коме ће, додуше, бити дозвољена употреба мобилних телефона и интернета, али, ништа више од тога! А ако и буде Трећег светског рата и ако останемо за под ону Тарабићеву шљиву, тим пре, треба почети све испочетка, од винчанских времена.
Моја Црна је, такође, уз мене: „Ево, и ја мислим да је повратак на сеоски комунизам право решење за Србе као најстарији народ на свету. Али, питање је колико је још међу њима, правих Аријеваца!? Јер, није свако Србин ко има србско име и презиме и говори србски! Осврни се око себе, погледај! Колико је таквих Срба као што си ти! И већина њих ће ти се смејати док и говориш о сеоском комунизму, јер то у њиховим генима није записано!“